Desetar je stao pred mene i pitao gdje su mi rukavice. „Ukrali su mi ih“, rekao sam. Onda je on rekao „Ne kaže se tako. Ukrali su mi ih, druže desetaru“. Ja sam tada ponovio „Ukrali su mi ih, druže desetaru“. Desetar je odgovorio „Baš me briga što su ti ih ukrali, đe su ti rukavice!?“. „Sad sam vam rekao da su mi ih ukrali“, kazah sad. Onda on mene, kao da je gluh, upita „A gdje su ti rukavice?“. Ja velim „Ukrali su mi ih. Znate li kome se dvaput ponavlja…?“. Desetar se tada namršti. „Kome?“ upita. Ja odšutjeh. Onda on mene upita „Što se ti praviš pametan?“. Ja rekoh „Ne pravim se pametan“. „Hoćeš da kažeš da JESI pametan?“. Meni đavo ne dade mira, mora me se razumjeti, jedva da sam imao 18 godina, pa rekoh „Jesam. Imam IQ preko 160“. Tada se desetar okrenuo prema ostatku spavaonice, garant nije znao kakva su to dva slova, „I“ i „Q“. Hm, možda nije znao ni brojati do sto i šezdeset, a možda i jeste. Ne znam, pa neću ni tvrditi. Ja sam se već bio pokajao što sam rekao da jesam pametan, kad već ne smijem biti. Nakon nekoliko dana u JNA, shvatio sam da tu čovjek ne smije biti nimalo pametan, a kamoli pametovati desetarima. Znao sam da mi koja nepismena budala može zagorčati život do te mjere da ne znam jesam li pošao ili došao. Već sam ćaći bio rekao da neću u vojsku, pa makar se nikad ne oženio. Ali, eto, nisam imao petlju slagati da sam homoseksualac i nisam se uspio natjerati popiškiti se u krevet. To me je koštalo godinu života, ali… Eto, opet skrenuh s teme. Gdje sam ono stao? Aha.
————-piše: Veselin Gatalo
Spavaonica se počela kikotati. Neki su se čudno smijali, kao da rokću. Čak su se i ne baš pametni Bosanci s pojasevima za bubrege, kezili. Neugoda živa. Nakon ogledanja, desetar mene pita „Jesi li ti lud ili šta!?“. Ja se malo zamislih, pitanje je bilo iznad moje moći odgovaranja. On je piljio u mene, sad već zakrvavljenih očiju, i buljio u mene. Ja odgovorih najbolje što sam mogao. Rekoh „Šta“. Jer, takav mi je izbor ostavljen, ili da budem lud, ili šta.
Pred takav izbor su stavljeni ljudi na ovim našim prostorima. Natjerali su ih da prodaju poduzeća i gigantske firme za 1 KM i tako ih unište. Nepravedno, u Hrvatskoj su morali prodati firme za jednu kunu. Znači, više nego tri puta manje. Za jednu firmu u BiH, moglo se kupiti četiri u Hrvatskoj. O Srbiji da ne govorim. Sve se to moralo ispoklanjati, to jest privatizirati, od banaka, proizvodnih pogona, plantaža itd. Zašto? Da bi nam mogli prodati sve što smo sami proizveli.
Nije čudno, ne krivim sad ni desetara ni međunarodnu zajednicu koja nam je popila krv i otela resurse. Čuvaju ljudi svoje zemlje i svoje tržište na koje mogu plasirati svoje kredite i prehrambene otrove koje smo primorani kupovati. Ali, evo, ovim putem molim Valentina Inzka, Larsa Gunnara Wigemarka, Maureen Cormack i ostalu ekipu, neka nas više ne upozoravaju kako trebamo razviti ekonomiju, kako nam mladi i školovani odlaze i kako moramo gledati u budućnost. Kao da gurneš čovjeka pod jureći autobus i onda ga koriš jer umire. Baš kao kad ti desetar ukrade rukavice i onda pita zašto nemaš rukavice.
wpDiscuz