Staro vrijeme je novo vrijeme. Odnosi među ljudima su slični, zapravo isti, samo su sredstva drugojača.
Druga i jača. Banka dođe kad i okupator, bez topova i tenkova, da zarobi i porobi. Mogu pisati o tome, ali ako ste ikad uzeli kredit sa kojih deset ili 12 odsto kamate, jasna vam je ta verzija porobljavanja. Ako ste bili žirant, možda ste iskusili ropstvo zbog drugih. Broj samoubistava robova u starom Rimu je bio manji, mislim, nego broj samoubistava bankovnih robova u savremenoj bivšoj Jugoslaviji. O stranim ucjenama, bombardovanjima, robovlasničkom ponašanju Zapada prema Istoku, da i ne govorim. Interesantna je, mada već uhodana pojava, da okupator zove sebe oslobodiocem. EU se sprema osloboditi Ukrajinu od Rusije. Aferim, što bi rekli u mom kvartu. Ali, u mom kvartu ne živi 17 miliona Rusa i preko trideset miliona rusofona, industrija im ne zavisi od Rusije, ruskog kapitala i ruskog gasa. Zapravo, nemaju industriju u mom komšiluku, opljačkali su fabriku duvana i pokrali cigarete, mašine prodali u staro željezo, ali ne bih sad o tome… Kako mene ove teme udaraju bočno, kao nekad Hadžialagić klizećim startovima. Uglavnom, Ukrajinci, stotinu hiljada njih, idu za Vladimirom Kličkom, dobro uhranjenim i nabildanim, teškim stotine miliona evra. Za Ruslanom, teškom nešto manje, ali manje nabildanom. Da li bih ja pošao za njima? Pa, ne bih baš. Bicepsi ne znače ni pamet ni dobru namjeru, sise i njegovana kosa takođe ne znače puno u političkom i ekonomskom okruženju. Ja bih, eto, radije pošao za nekim brkatim starinom sa ordenjem na prsima, mršavim i neuhranjenim. Za nesretnom višestruko odlikovanom i izrešetanom solunskom dobrovoljkom koja preživljava čisteći tuđe kuće, i za njom bih pošao radije nego za Ruslanom, onako naprednom, nazadnom i “europski” orijentisanom. Za kakvim popom, vladikom, patrijarhom, takođe. Za ocem Tihonom ili vladikom Atanasijem, pošao bih gdje ih god stare noge nosile i glava vodila. Treba dobro paziti za kim čovjek ide, bar koliko i na to ko mu je iza leđa. Da na svojoj pozadini ne osjeti evropske vrijednosti.
Princip protiv bosanske pameti
Fascinantan je pokušaj da se bosanska pamet, u očajničkom nastojanju da se Gavrilo Princip, heroj i tiranoubica, upregne u kola bosanstva. Bosanstvo jest jednako bošnjaštvo, a mlada Bosna jest jednako Bosna. To bi, otprilike, bilo to. Eh, samo kad u toj Mladoj Bosni ne bi bilo toliko Srba i srpskih ideja. Da tu nije bilo Svetozara i Vladimira Ćorovića, Alekse Šantića, Osmana Đikića, da nisu stalno ponavljali da su Srbi i spominjali Srbiju barem koliko Bošnjaci danas spominju Srebrenicu, bilo bi to lakše. Puno lakše. Aleksu Šantića su uspjeli privremeno okljaštriti, ali o tome ću sljedeći put. Slika Adolfa Hitlera kako likuje nad pločom posvećenom Principu, preimenovanje Principovog mosta u Sarajevu, govori više o fašizmu i antifašizmu nego čitava BiH na Krugovima 99 i ostalim gerijatrijskim tijelima najmlađe Bosne, one od 1990-ih prošlog vijeka. I taj Valter Perić, Bog da mu dušu prosti, bijaše Srbin. I ne samo Srbin, bijaše Srbijanac iz Priboja. Pa još njime prijete, da će se vratiti i mater im… Bože me sačuvaj, ta čaršija što smisli, ni san ne može da proguta. Ali, nema samo čaršija moć da se udalji od stvarnosti. Pretpostavimo da sam se uvukao u glavu mog druga Tadije, da sam se napušio raznog bilja i kovilja, da sam današnji svijet prenio u to vrijeme 1914. godine…
Trojica iz Stranke Demokratskog Uvlačenja
Drug Zlatko Lagumdžija i drug Željko Komšić, skupa sa omladincem Sašom Magazinovićem, stajali su u redu za mahanje prestolonasljedniku Francu Ferdinandu, njegovoj ženi i nerođenom djetetu. Izvijali su se preko glave omladinca Saše i istezali vratove da bolje vide dragog gosta. “Dobri moj Zlaja, uzbuđen sam…” – rekao je drug Željko. “I ja sam, mislim da sam upravo imao višestruki doživljaj. Saša, kako ti?” – pitao je drug Zlaja. Saša je duvao u fišek, hiperventilišući od uzbuđenja. “Eto ga!”, uzviknuo je u napadu mahanja Želja K. Skakali su i mahali, sve dok Franc i pratnja nisu prošli. “Idemo da mujezina!” povika Željko. Trčali su brže od sarajevskog telala Osme. Trčali su brzo poput Titove štaf… Poput nekih kasnije, tako su trčali. Pojavili su se da opet mašu, ispred mujezinovog čardaka. Franc se okrenuo vozaču i pitao: “Helmute, majku ti šofersku, je li to nas voziš u krug, svinjo pruska?” Helmutu je zadrhtao volan i rekao je “N… Nisam, prinče, Kajzera mi (Tito je tada još radio u bravariji, pa nije bilo smisla da se neko kune u njega)… Otkud vam to?” “Pa, majku ti šofersku, ovu sam trojicu vidio već tri puta kako mi mašu…”. Mali Saša je rekao: “Drug Franc gleda nas, jest tako mi ovog fišeka!”. Onda su, taman negdje oko mosta, odjeknuli pucnji. Mršavi mladić je ispalio metke u pravcu kola. Drug Zlatko se uhvatio za glavu, drug Željko je pokrio usta, a drugu Saši je fišek u koji je hiperventilisao, pao iz ruku. Odmah su se našli u masi koja je tukla i gazila atentatora, udarali su ga rukama i nogama, da ranjeni princ dobro vidi kako ga ubijaju batinama. “Ti ćeš našeg princa upucavat, stoko jedna atentatorska i antibosanska…”, govorio je drug Željko. Drug Zlaja je skakao sa oba koljena na nesretnog Gavrila, maleni Saša je uzeo Gavrilovu nogu i grizao ga za nožni članak. Zastali bi samo kad bi ih fotografi uzeli u kadar i škljocali ogromnim fotoaparatima.
Dan poslije
Sutradan je austrougarskom Bosnom odjeknula vijest da je Franc umro i da je terorista Princip usput ubio i njegovu ženu i nerođeno dijete. Zlaja, Željko i Saša su sjedili u mehani na Baščaršiji, utapali tugu u piću. Zlaja je pio austrijski konjak, Željko K. je trusio bosansku šljivovicu, a mali Saša Magazinović je pio bozu. “Sve su to krivi oni Srbi”, govorio je Zlatko Lagumdžija. “Onaj Aleksa Šantić, onaj Osman Đikić i onaj Svetozar Ćorović”. Željko je dodao: “Onaj Vladimir Ćorović je najgori. Njemu nije jasno šta je sila, ništa ne poštuje, razbojnik jedan. I još priča svašta”. Mali Saša je srkao bozu na slamku od trske i rekao: “Mater im srpsku, ne daju nam da budemo prvi. A Franc nam umrije, a baš smo mu fino pokazali koliko ga volimo. Lijepo smo izudarali onog atentatora”. Zlatko ga udari dlanom po glavi i reče: “Budalo jedna srbijanska. Nećemo mi da budemo prvi”. “Kako nećemo?” upita Željko podigavši obrve. “Pa zar nećemo mi jednom doći na vlast, pa da bude mirna Bosna!?”. Zlatko samo istrese konjak u grlo, viknu konobaru: “Deder nam još po jedno”. Uze glave dva mladca, stisnu ih i približi, pa im zareža u uveta: “Čujte vas dva magareta balava… Mislite vi da mi možemo sami da se s tim Srbima iznesemo na kraj, a!? Jeste li vi pomahnitali? O čemu mi pričamo? Vidi tebe, Željko, sav si se u guzicu dao. Ili ti, Saša? Vidi te, još te mater kupa. I vi ćete sa Vladimirom i Aleksom da se nosite? Sa Peškama, sa Šolama, sa Rizvanovićima, vi!? E, budale budalaste…”.
Brutalna agresija fašističkog konobara
Željko mu htjede reći da mu je pun kufer Zlatka Lagumdžije i da će osnovati svoju novu uvlakačku grupu koja će se zvati Uvlakačka fronta, ali se predomisli i kaza “Nego šta, Zlatko? Je li to nećemo biti prvi?”. Zlatko mu opali čvoku i reče: “Nećemo, magare jedno kiseljačko. Mi ćemo bit’ drugi. Austrija će biti prva. Biće Njemačka, akobogda i Amerika, nama treba neko jači da se ćeramo sa tim Srbima. Jeste li bili skoro u Mostaru, a? Jeste li im vidili crkvu, kolika im je? I vi ćete njima… E, jadovi jadni… Nego, pamet u glavu. Ti, Sale mali, odmah do prefekta da pitaš treba li šta preduzet’, neka vidi da može računati na nas tri. Ti Željko, idi do generala Klausa, i nemoj se bečit’ i mahat’ rukama, nego mu reci da treba pohapsit’ sve viđenije Srbe u Mostaru. Neka ih vode i pozatvaraju u Banjaluku, u Austriju, Češku, Mađarsku, samo neka i’ nema ovde. Ko neće, neka ga odma’ ubiju. A naše patriotske bosanske snage će pomoć’. Mi možemo samo biti drugi. Kupićemo kajmak, naplaćivati porez, živit’ ko bubrezi u loju, a oni jači od nas će smirivat’ one koji se pobune. Jeste li shvatili? Šta čekate!?”. Mali Saša odmah srknu svu bozu i odjuri. Drug Željko strusi rakiju, lupi čašom o sto i polako odšeta u pravcu austrijske vojne komande. “Još jedan konjak!”, povika drug Zlatko. Konobar donese konjak i upita: “Je li, gazda, koj’ će ovo da plati? Dužni ste osamsto denara od prošli mjeset i dvije ‘iljade denari od prošle godine”. “Marš, stoko seljačka. Ja da ti platim? Znaš li ti, bola’, ko sam ja?”. Kršni konobar ga uhvati za vrat, Zlaja ga uhvati za ruke i iskolači oči… “P… Pušti… Pušti… me…” – pištao je. “Kad… Kad dođem na vlast, b… bićeš ministar…”. “Čega?” – pitao je razljućeni konobar. “Po… poljoprivrede….” – propiskutao je nesretni Zlatko. Stisak se pojačao. “Fi… Fi… Finansija…”. “Dobro”, reče konobar. “Ako ne budem ministar, jadna ti majka. A dug ti ostaje. Dosta je meni džabalebaroša i neplatiša u ovoj kafani. Uvlačite se kome hoćete, aferim, ali ima da se plati što se popije. Ni ja rakiju na veresiju ne uzimam. Badavadžije jedne, majku li vam neradničku i gotovansku…”.
Pošast bilja i kovilja
To bilje i kovilje je stvarno veliko zlo. I to uvezeno sa zapada, da pomuti čovjeku pamet i oduzme noge. Strah da te uhvati. Mogu misliti kako bi bilo da se sad naduvam. Vidio bih, Bože mi oprosti, Vukotu Govedaricu kako sa svojim društvom iz SDS-a i još nešto njih iz SNSD-a, na čelu sa Mladenom Ivanićem, putuju prvom klasom preko mora i čike u odijelima im pokazuju kako su moćni i govore im, dok im se napredne i nazadne stjuardese smješkaju i namiguju im, da su oni nova i pametna snaga Srba i Srpske, kako će imati vile sa bazenima u Monaku i Monte Karlu, debele račune u švajcarskim bankama, kako će im babe i snaše u njihovom rodnom kraju rupcima bijelo lice trati i sve im žene sve svoje dati. Nuđeno je to i meni, samo ja ne pušim to bilje i kovilje sa zapada, ali ja ovako naopak više volim duvan i prerađevine od hmelja i pivskog kvasca. Ne znam je li zdravo to što u sebe usisavam, ali mi se razum ne muti i ne dam da mi ućeraju svoju pamet u ovu moju izbrijanu tintaru. Svaki čovjek sam odgovara za sjećanje na sebe, za ono što će o njemu govoriti pokoljenja. Mogu me sakatiti poslije smrti, zvati kako hoće, ali ja ću jednog dana vaskrsnuti baš ovakav naopak i nedokazan kakav sam sad, ako Bog dadne i sveti Vasilije blagoslovi. A onima drugima, neka ostanu vile i bazeni na ponos i sjećanje, kad ih u ona dva metra sa metar zemlje tuđe ruke ispuste…
Veselin Gatalo l Glas Srpske
wpDiscuz