Published On: Čet, stu 8th, 2012

JELENA KARLEUŠA ZA MAGAZIN AZRA: Da je neko moj grad bombardovao tri, četiri godine, da je meni poubijao sve, ja ga ne bih mogla ugostiti!

Bila sam jako mala kada su se strašne stvari dešavale na ovim prostorima i sigurna sam, da sam bila odrasla osoba, da bih učinila sve da povučem mlade ljude u totalno suprotnom pravcu od onoga što se dešavalo tada…

 

Šta znači plašiti se? Dokle više ti strahovi? Šta, treba da ćutim? Radila bih nešto protiv sebe kada bih bila lažna i folirala se. Govorim ono što osjećam. A, znam da je to pogubno za mene

“Dužnost umjetnika je da govori istinu, čak i ako ta istina nije najprihvatljivija u određenom trenutku. Naša je etička dimenzija jednako važna kao i estetička. Ne mogu cijeniti umjetnike koji kažu da ih ništa drugo ne zanima osim umjetnosti. Moramo živjeti u stvarnosti i činiti je boljom. Ne smijemo biti kukavice – poručio je svojevremeno reditelj Haris Pašović.

Da hrabrost i istina budu njena dužnost, izabrala je Jelena Karleuša. Bilo da govori o Bosni, Srbiji, Arkanovoj udovici i njenim vezama s kriminalnim miljeom, zbog čega je prije nekoliko dana završila i na sudu u Beogradu, bilo da se mangupski suprotstavlja Emiru Kusturici, Jelena to čini hrabro. U svakoj od navedenih situacija!

Majka dviju djevojčica, supruga, pjevačica… bolje je i posve drugačije lice ovdašnje javne  scene. Razgovarale smo krajem oktobra, prilikom njene posljednje posjete Sarajevu.

Dugo Vas nije bilo u Sarajevu, zbog čega?

– Dolazim kada me pozovete. Sada sam nakon duže vremena dobila poziv i došla sam.

Ako zanemarimo klupske nastupe, imate li planove u glavnom bh. gradu praviti veliki koncert, poput, naprimjer, onog u Beogradskoj areni?

– To mi je velika želja. U junu naredne godine u Beogradu planiram ponovo raditi veliki koncert i u sklopu te euforije bih voljela da sljedeći bude baš u Sarajevu. Uvijek svojoj publici priređujem ozbiljan spektakl, te smatram da bih i publici u Sarajevu imala mnogo toga da ponudim i pokažem.

Vaše poimanje showbusinessa je drugačije. Da svemu pristupate krajnje ozbiljno, potvrdio je prije nekoliko dana i Milić Vukašinović, kazavši, između ostalog, da ste jako dobro odabrali šta da radite, uložili u to i da se to zove vrhunska pop muzika.

– Mogu da kažem da je sve to tako, ali je uvijek mnogo lakše kada to kažu drugi. Malo ko iz javnog posla hoće da dâ kompliment. Njemu hvala, znači mi to kao kuća, i ja to znam cijeniti i lavovski uzvratiti komplimentima.

Publika je danas mnogo zahtjevnija nego, naprimjer, prije petnaest i dvadeset godina. Osim dobrog pjevanja, dobrog igranja, dobre pjesme, potrebni su i dobri spotovi i dobra produkcija. Moraš, dakle, biti savršen paket svega toga.

Svaki moj album prate ozbiljne marketinške ideje, koje su u 21. vijeku veoma bitne. Mnogo se bavim time kako će izgledati moji spotovi, kakav će mi biti omot albuma, kakve će mi biti fotografije, koncerti, pjesme… Ništa ne radim površno, i to je ono što me razlikuje od ostatka estradnog miljea. Radim veoma ozbiljno i to donosi ozbiljne rezultate.

Javno i jasno artikulirate stavove, bilo da je riječ o estradnim, socijalnim ili političkim temama. Kada kažete da Vaš posao i nije da budete normalni, šta pod tim mislite?

– Moj posao je da zabavim ljude, da ih zaintrigiram. Moj posao nije da budem djevojka iz komšiluka, djevojka koja govori ono što drugi žele da čuju, niti djevojka koja je ista kao i svi drugi. Sigurno nisam prosječna i sigurno je da ovo što radim, što je meni normalno, što sam ja, nekom drugom je misaona imenica i možda to nikada ne bi mogao raditi. Ali, to je ta različitost koja zvijezde dijeli na velike i male.

Na Zapadu se to kada si drugačiji, kada si pozitivno lud, hrabar, kada ideš ispred svog vremena i diraš taj nerv, plaća suhim zlatom, kod nas je to mač s dvije oštrice i ne cijeni se na pravi način. Međutim, izborila sam se da moju glavu tako lako ne mogu da skinu, pokušavaju, ali ne mogu.

Poslije 17 godina bavljenja ovim poslom, deset albuma, čak i oni koji me možda ne vole i koji me do sada nisu razumjeli, u svakom slučaju me poštuju. Poštuju me kao profesionalca, radnika koji je inovativan i koji mnogo ulaže u svoju karijeru. Eto, to sam ja. Ne možemo ni svi da budemo normalni, ne možemo ni svi da budemo isti. Moja različitost u ovom poslu je moj plus.

Jelena Karleuša - snimanje spota

Kada su Jennifer Lopez nedavno pitali da prokomentira pritvaranje članica benda “Pussy Riots”, odgovorila je da ne želi, jer ona pjeva, producira i glumi, i ne govori o politici. To s Vama nije slučaj. Komentirate krupne stvari, važne ljude u Srbiji, ili one koji iza sebe imaju moćnu zaštitu. Javno odgovorite Emiru Kusturici ili, naprimjer, poručite da nije uredu da uzor mladima bude pjevačica koja je karijeru izgradila na nacionalističkim oznakama i kriminalnoj prošlosti. Otkud beskompromisnost u tom smislu?

– U mom slučaju se to ne zove beskompromisnost već neustrašivost i odbijanje da budem dijelom licemjerstva i sveopšte malograđanštine. Ne mogu ja reći: “Bavim se ovim, a ovo drugo me ne interesuje”, kada to dotiče i mene i moju djecu, moju porodicu, moju publiku, kao i sve narode na ovim prostorima.

Svi ćute i svi se prave ludi i nešto se zgražavaju i šokiraju kada neko kaže istinu. Ali se zato tapšu oni koji prešućuju ili pričaju bajke. Bilo bi krajnje licemjerno da kao javna osoba ne iskažem stav o nečemu što mi smeta i što je nepravda.

Mnogi rade upravo suprotno, šute, plaše se…

– Šta znači plašiti se? Dokle više ti strahovi i ti malograđanski stavovi? Šta, treba da ćutim i jedem gov..a? Radila bih nešto protiv sebe kada bih bila lažna i folirala se. Govorim ono što osjećam. Znam da je to pogubno za mene, znam i da mi je oduzelo publike, pogotovo u Srbiji.

Ne govori mnogo ljudi ovo što ja govorim, u svojim stavovima sam radikalna, kritikujem jedan grozan nacionalizam koji je na vlasti u Srbiji, neke ljude koji su za naš narod mnogo loši, jer našem narodu su uvijek najgori bili najveći uzori i najveći idoli i najveći heroji. I svi to znaju i svi ćute. To je usud ovih prostora, da svi znamo sve i svi se pravimo ludi. Ja se izvinjavam, ako ste vi svi normalni, onda sam ja u tom slučaju luda.

Na svom Twitter profilu ste 11. jula napisali: “Godišnjica masakra u Srebrenici. Zašto smo dopustili da se to desi? Bezumlje, mržnja, ljudi zvijeri. Žrtve nemaju nacionalnost. Ne ponovilo se”. Je li to bilo mudro, pametno?

– Ne znam kako nije bilo mudro i pametno?

Zbog kritika koje ste pretrpjeli nakon toga.

– Da, ali kada me tako pitate, onda me dovodite u situaciju da pomislim šta nije uredu s Vašim načinom razmišljanja. Razumjela sam pitanje i samim time što su ljudi šokirani nečim što treba da bude normalno, neka ovo bude moj odgovor; ne znam šta treba da objasnim u tom gestu, šta im je čudno, koji dio im tu nije jasan? Osudiš zločin, normalno. Uvijek! Kada si skot, svi te kapiraju na pravi način, a kada si čovjek i kada imaš ispravne stavove, stalno nešto moraš da objašnjavaš. To je problem ovih prostora.

Ne plašite se posljedica?

– Ne plašim. Iza svakog svog postupka čvrsto stojim, nikada mi nije bilo bitno šta neko drugi misli. Moja filozofija je: voliš me ili me ne voliš, prihvatiš me ili me ne prihvatiš.

Zašto volite Bosnu?

– Ja generalno volim dobre, otvorene, srdačne, velikodušne ljude. Veoma volim svoj grad Beograd i svoju zemlju Srbiju, i svako treba da voli svoj grad i svoju domovinu, ali da objasnim ovo za Bosnu i Sarajevo. Tu sam, večeras će na mom nastupu biti mnogo onih koji će pjevati moje pjesme, gliti me i pokazati mi koliko me vole. Samo veliki, kvalitetni i dobri ljudi mogu da pređu preko strašnih stvari u životu.

To ne samo da cijenim, već mi je to i pokazatelj koliko ste posebni. Jer, da je neko moj grad bombardovao, ne znam tri, četiri godine, da je meni poubijao sve, ja ne bih mogla… Ne znam… To je meni… Morala bih da budem mnogo, mnogo velika, mnogo velikog srca, širokih shvatanja… Evo, to se upravo dešava, čim sam ja ovdje. U mojoj zemlji ima mnogo dobrog svijeta, ali ima mnogo i onih koji taj dobri svijet gura u tišinu.

Karleuša i Tošić

Bila sam jako mala kada su se strašne stvari dešavale na ovim prostorima i sigurna sam, da sam bila odrasla osoba, da bih učinila sve da povučem mlade ljude u totalno suprotnom pravcu od onoga što se dešavalo tada.

U svakom slučaju bih bila “glasnogovornik” protiv. Kada u ime jednog naroda mnogo loših ljudi radi, to je jedna stvar, a kada taj narod ne osudi to na pravi način, e onda je to druga stvar, onda je to već naš unutrašnji problem, problem s nama samima. Šta su to nama uzori, šta je dobro, šta je loše, šta smo to mi?

To više nema veze s tim da li smo mi Srbi, Hrvati, Bosanci, Albanci ili da li smo iz Uzbekistana. Ima veze s tim kakvi smo mi ljudi. Odakle god dolaziš, ti si za mene, prije svega, čovjek.

Međutim, Vaši stavovi se često pogrešno interpretiraju.

– Kao mala dobro sam naučena šta je dobro, a šta je loše. Ako to nekome nije jasno i ako se šokira kada ja kažem nešto što je istina i što je dobro i što je ispravan, ljudski stav, onda ja ne mogu da zaćutim zbog toga. Neću da ćutim.

Jer, time činim loše svojoj zemlji. A, ja svoju zemlju volim najviše na svijetu. I želim da ona nema loše ljude, i da ti loši ljudi ne utječu na to kakvu će budućnost imati dobri ljudi.

Kada mi majka kaže: “Šuti, Jelena, ne pričaj to više, navući ćeš nam bijedu na vrat”, pitam je: “Ma, kakvu bijedu? Pa, gdje ćeš veću bijedu od lošeg, od pogrešnog svega, pogrešnog iz načela”. Zamisli ti da niko ne izađe i kaže: “Vidi brate, ovo ti je loše, ovo ti je dobro”. Možemo mi da radimo loše zbog nekih interesa, ali treba reći ovo je loše, a ovo dobro, samo da se to zna.

Zašto ste prestali pisati kolumnu? Je li riječ o zasićenju ili je posrijedi nešto drugo?

– Imala sam jako puno pritisaka, moram ovo da priznam. Počevši od majke, oca, supruga, to je bila katastrofa, nisam imala pravu podršku, to je bila drama, pa sve do političkih pritisaka. Nema ko me nije zvao da mi „prijateljski” saopšti: “Nemoj, molim te, u sljedećoj kolumni da se spomene taj i taj”.

Odlučila sam napisati tih šest kolumni i napisati ih baš onako s guštom. Rekla sam sve što sam imala i tu sam stavila tačku.

Današnji brakovi pucaju prije nego što se otplate svadbeni krediti. Šta biste sve Vi učinili da očuvate svoj brak?

– Učinila bih sve da budem s osobom koju volim. Srušila bih ovu zgradu. Da se ne lažemo, tamo gdje ima ljubavi, uzajamnog poštovanja i zajedničkog cilja, ne puca ni brak. Ali, tamo gdje nema ljubavi to puca, nema tu puno filozofije.

Moj savjet je da je čovjeku bolje da bude kvalitetno sam nego loše u braku.

Međutim, ljudi su postali jako sebični, samoživi, neće da trpe, neće ni zbog koga da se mijenjaju, a to je potrebno. Jer, ako si se odlučio za brak, onda se trebaš i potruditi da on funkcioniše. U suprotnom, to nije brak.

(DEPO/BLIN)