Otac je bio pravedan i pun ljubavi pa sve nas u kući gledao istim očima i sestre i braću. Čak je više nas devojčice, „ženskinje“, gurao da učimo i da se obrazujemo visoko, jer nije dao da „ostanemo slepe kod očiju“, piše u biografiji Stane Božović
Stana Božović iz Srpske napredne stranke (SNS), državni sekretar ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Srbije, na svom zvaničnom sajtu objavila je opširnu biografiju prepunu interesantnih priča i podataka.
“Rođena sam 15. januara 1962. usred ljute zime, u Beranama, ispod hladne i visoke planine Bjelasice, pored bistrog i brzog Lima. Te zime bivalo je i do minus 27 stepeni, a ulice su bile samo uzani tuneli između visokih zidova od snega. Rođena sam u porodici Vulevića, poreklom od plemena Vasojevića koji dođoše iz Stare Raške i bila sam drugo dete po redu od nas tri brata i dve sestrice. Moj najstariji bratić Nenad nije znao baš dobro da govori kad sam se ja rodila i ime Stana nije znao da ponovi, ali me je stalno zvao Beba: te beba plače, te beba spava… I dan danas me zato svi od milošte zovu Beba”.
“Moj otac, Vukajlo, inženjer i profesor tehničkih nauka, i moja mati Dragica, koja je samo to zanimanje i zadržala, nisu nam pružali samo hleba i igara, već su nas podizali hraneći nas čašću, tradicijom i moralom i stalno su nas podsticali da učimo, školovanje je bilo bitnije od hleba!”
“Ipak, moj otac se trudio da nam pruži sve što treba, a ponajviše knjiga kojih nikada nije falilo. Tako smo među prvima u Beranama kupili i televizor, jer to za tatu nije bila zabava, već naš prozor u svet. Ja sam se još istog dana pohvalila u školi, ali mi je malo ko verovao, pa se moja drugarica iz odeljenja, Nurka, uputila kod mene kući odmah posle škole da proveri tu čudesnu kutiju i ostala bez daha”.
“S druge strane, otac je bio pravedan i pun ljubavi pa sve nas u kući gledao istim očima-i sestre i braću. Čak je više nas devojčice, „ženskinje“, gurao da učimo i da se obrazujemo visoko, jer nije dao da „ostanemo slepe kod očiju“”.
“Mati je sa svoje strane ipak bila rada da pored svega postanem i dobra domaćica, pa me nije štedela ni „nauke“ u kući i kuhinji. Njoj se mogu zahvaliti i za sve svoje kulinarske veštine, a naročito za pravljenje kolača. Izuzetak je samo prva torta za moju veridbu, koju sam upropastila u nervozi i tremi, ali sam je uspešno zamenila domaćom pršutom koja je izvadila stvar!”.
“Na drugoj godini fakulteta upoznala sam Raju Božovića, vrhunskog sportistu i šampiona u kik-boksu. Upoznali smo se u Beranama, a on je kao vaspitan, nežan i pažljiv mladić rodom od plemena Pipera osvojio moje srce od prvog trena. Mi smo oboje boravili u Beogradu i on je strpljivo sačekao da diplomiram, pa i da steknem prvu praksu u svom poslu. Pratila sam ga na mnogobrojinim takmičenjima u bivšoj Jugoslaviji i svetu”.
“Godine 2007. nova vlast me je u opštoj otimačini za visoke funkcije ostavila bez posla na prevaru. Pošto nisam bila politički podobna niti po ukusu još jednog pogrešnog režima, a nisam imala nikakvu protekciju lične ili rođačke vrste, ja sam bila jedna od ljudi na meti za uklanjanje. Zamka je išla tako da sam podsticana da se prijavim na konkurs Vlade RS, 2006. za popunu mesta položaja pomoćnika ministra, gde je Komisija donela rešenje da sam najstručnija i najiskusnija od svih 35 kandidata i da ispunjavam apsolutno sve uslove, pa i više od toga. Predsednik Komisije, Goran Petković, tada državni sekretar u Ministarstvu turizma i profesor Ekonomskog fakulteta, posebno me je pohvalio i podržao, da bih kasnije bila potpuno šokirana rešenjem da ne dobijem to mesto i da je rešenje potpisao upravo Goran Petković lično! Srela sam ga nakon nekog vremena na Beogradskom Sajmu, i tada sam mu sasula u lice koliko je pao kao čovek jer su me otpustili dok sam se borila za život svog deteta i kako je bedno prodao svoju profesorsku čast, ali on je malo hajao za moje reči, gledao me je tupo, jer obraz mu je već dobro požuteo i poprilično odebljao”.
“U izbornoj kampanji SNS-a učestvovala sam u preko 300 aktivnosti, spavala sam u autu i radila kao sumanuta, sva u strahu da opet ne pobede pogrešni ljudi, koji bi i našoj deci, kao što su i nama, mogli uzeti mladost i šansu za normalan život. U maju 2012. nakon mukotrpne i prljave borbe sa žutim režimom na izborima, postala sam narodni poslanik. Već oktobra iste godine, shodno svom iskustvu i znanju dobila sam dužnost državnog sekretara u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike i mnoge druge obaveze i funkcije”.
“Svima vama koji me svakodnevno kontaktirate, otvarate mi dušu i verujete da mogu pomoći, želela sam da pokažem da sam isto kao i vi imala i uspone i padove u životu, trpela udarce i odricala se mnogih snova. Ipak, meni je Srpska Napredna stranka na čelu sa hrabrim Aleksandrom Vučićem pružila poverenje i jaku poziciju sa koje mogu da rešavam probleme i da stvari menjam na bolje. Zato ja sebe ne smatram političarkom, već vojnikom koji je na frontu života. Ja moram i mogu da se izborim da svakog dana pomeram tu liniju fronta prema pobedi pravde i stvaranju jednakih mogućnosti za sve ljude”.
“Sajt ima za cilj da stalno prenosim šta se to dešava u državi, da upoznate sve naše aktivnosti i da vam pruži priliku da se direktno uključite. Mnogi me pitaju kada stižem da spavam, ali sada nije vreme za spavanje, jer svi oni ljudi koji su se rešili da menjaju svet oko sebe, nemaju vremena za odmor”.
kurir
wpDiscuz