FLEISCHMANN
Školovali ste za glumca. Da li je to uticalo na način koji pišete?
BERNHARD
Verovatno. Sve što čovek uči svakako ima velikog uticaja na ono što radi. Ja sam i školovani trgovac, i to je uvek igralo veliku ulogu. Takođe sam učio za vrtlara, a učio sam i da vozim kamion, i upoznao sam različite ljude. Tako se širi krug ljudi koje poznajete i onda možete pisati relativno dobre knjige. Inače, ja uopšte ne spadam u pisce, i nikad se nisam tako osećao.
FLEISCHMANN
Već kao…?
BERNHARD
U osnovi sam uvek bio realan čovek. Ova vrsta pisanja na koju Vi mislite, stvaralaštvo ili kako se to već zove, malo ima veze sa realnošću, i potpuno je bezvredno. To vidite čim otvorite knjige. Pišu se gotovo isključivo bezvredne knjige, i pišu ih ljudi koji sede u nekom društvenom stanu, primaju neku platu, prave neke svoje kartoteke pojmova i onda prave knjige kao što krojačice šiju odeću.
FLEISCHMANN
A kako ih Vi pravite?
BERNHARD
Uvek sam bio slobodan čovek. Ne primam nikakvu platu i knjige pišem na sasvim prirodan način, onako kako se moj život odvija, a on je sasvim sigurno drugačiji od života svih tih ljudi. Samo onaj ko je zaista nezavistan može zaista dobro pisati. Kada ne zavisite ni od čega, to se oseća u svakoj rečenici. Zavisnost parališe svaku rečenicu koju napišete. Svuda su samo ukočene rečenice, samo ukočene stranice, samo ukočene knjige, jer svi su ti ljudi zavisni od žena, porodica, troje dece, bivše žene, države, firme, osiguranja, šefa. Možete pisati šta god hoćete, ali uvek se oseti zavisnost, i zato je loše, ukočeno, invalidno.
FLEISCHMANN
Ali, mnogi pisci žive ispod egzistencijalnog minimuma. Ne bi li onda trebalo…
BERNHARD
Za to su sami krivi. Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu dobru knjigu.
FLEISCHMANN
To znači da treba ukinuti svaku podršku?
BERNHARD
Nikakva podrška umetničkom radu! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački princip „opstani ili umri“. Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti, zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su ih potpuno uništile.
FLEISCHMANN
A šta je sa pozorištem, sa recimo Burgteatrom?
BERNHARD
I to sve treba ukinuti. To treba da bude trgovački posao, izdvojiće se male opere koje mogu same sebe da finansiraju, i sve će onda postati prirodno. Ukratko rečeno: ukinuti svaku subvenciju i podršku. Ja mladom umetniku ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili uspeti ili neće. Tako sam i ja. Samo što je Austrija jedna država subvencija, tu je sve subvencionisano, svaka tupava glava je prenatrpana i bandažirana subvencijama, a oči i usta su im nakljukani državnim parama, tako da ništa više ne vide, ništa više ne čuju, i onda ništa više i nisu.
FLEISCHMANN
A u drugim zemljama nije tako?
BERNHARD
Verujem da nije. Ovde je to preko svake mere preterano. A ako toga ima u drugim zemljama, onda ima u mnogo manjoj meri. Samo pisac koji izdržava sam sebe, koji mora da radi, može nešto i da postigne. Ali, onaj koji zna da ne mora ništa da radi zato što će mu prvog doći plata od Ministarstva ili neke druge institucije – to je strašno. Svi sede samo kao usedelice i čekaju da im stigne od Minsitarstva, i pletu.
FLEISCHMANN
Ali, najveći deo davanja su troškovi osoblja? Bilo bi vrlo surovo kada bi se počelo sa masovnim otpuštanjem?
BERNHARD
Pa, ti ljudi se moraju otpustiti. Moraju malo da živnu, i tako se samo leševi motaju po velikim pozorištima. To su hiljade ljudi koji u osnovi nisu nizašta, i samo su izdržavani. Pozorišta moraju sama sebe da izdržavaju, a naročito nacionalna pozorišta. Već je ta reč – nacionalno – čista glupost. Pozorište treba da bude u nekoj zgradi u kojoj će plaćati zakupninu i sve ostalo. Jedna od tih uobičajenih krilatica – a inače su krilatice sve redom odvratne – ovde bi odlično legla: „stesati (na pravu meru)“. Svakog pojedinačno treba stesati na pravu meru, i to toliko ga stesati na pravu meru sve dok od njega ništa ne ostane. Kad neki glumac odigra dobar komad, onda će ljudi doći i sve će moći samo od sebe da opstane.
FLEISCHMANN
A kad neko pozorište kaže da Tomas Bernhard traži previše novca i mi nećemo da mu damo tolike tantijeme?
BERNHARD
Ja sam trgovac i uvek tražim onoliko koliko nešto vredi. Kao što je moj pradeda rekao: kilo putera kod mene košta toliko, a ako vam je to mnogo, vi idite drugde. Ali s obzirom na to da ja uglavnom ne dozvoljavam da igraju moje komade, ili dozvoljavam da se izvedu samo jednom, onda se tu ne radi o velikim iznosima. Ali, za taj jedan put želim da dobijem koliko meni odgovara u odnosu na vreme koje sam potrošio radeći na komadu. Kada neko nešto napravi, onda on tačno oseća koliko to vredi i ti tu stvar možeš dobiti ukoliko platiš cenu koju on traži. Ukoliko nećeš da platiš – onda zdravo! I kod mene nije ništa drugačije.
Izabrala i s njemačkog prevela Aleksandra Kostić
Filozofski magazin / strane.ba
wpDiscuz