Radomir Konstantinović: Studenti, velika herojska deca

Postoji trajni, nepresušni romantizam. 4. juni, koji će, ubeđen sam, ući u najprisniju istoriju svakoga od nas, najveći je dokaz i izraz ovoga romantizma, našega prava na njega ali, i više, njegovog prava na nas. Ja se pitam: je li postojao u Beogradu, tog dana, čovek koji nije osetio da je potresen u samome svome korenu, u samoj osnovnoj tački svoje svakodnevne ravnoteže? 4. jun je, za mene, velika pesma, istinsko pesničko delo zato što je, kao najveća pesma, ugrozilo moju svakodnevnu sigurnost, ne samo sivilo u koje sam tonuo, već samu smrt ove sigurnosti. Odviše dobro znam da me nema bez moje ravnoteže i da ću je, ponovo, tražiti. Ali takođe odviše dobro znam da je apsolutna ravnoteža sama smrt, oseka na moru, gluvilo bez daška vetra, kad ja samo jesam, toliko jesam da više nisam, ja, zatvoren u mere apsolutno opisanog sveta, jasno definisanog, svedenog na tačne račune i proračune, zatvorenog u samoga sebe, bez izlaza.
Ono što se nama dešavalo, do 4. juna, to je ova ravnoteža koju ništa i niko, nijedna sila, nije dovodila u pitanje. To je da smo, bez potresa, bez dublje provokacije za duh, živeli u jednoj apsolutnoj letargiji, u jednome polusnu, i, ako smem to da kažem, da smo bili žrtve svoje razumnosti. (…)
Pošto znam u kojoj meri je svakome do razumnosti i razuma, i u kojoj meri rečenica: „žrtve smo svoje razumnosti“, izaziva otpor, čak gnev u svakome, ja pišem ove redove u slavu nerazumnog, u slavu utopijskog-romantičarskog duha, onoga koji ne zna za razloge razuma, za njegove ograde, za njegove dokaze i izvinjenja. Istina je, da su mnogi zahtevi studentskog pokreta od 4. juna savršeno ostvarljivi, i mi se svi nadamo da će oni ubrzo biti i ostvareni. Ali je takođe istina: da mnogo šta od onoga što se tražilo 4. juna, može, ako bi palo na radni sto ekonomista, političara, da izgleda kao jedna čista fikcija. Jesmo li mi zaista ekonomski sposobni da sada damo svima zapošljenje? Možemo li mi steći sada jednakost svih samo zato što to hoćemo? Možemo li iskoreniti, jednim velikim udarcem, nepravdu zato što je ona više nego očevidna u ovome društvu, uprkos najplemenitijim njegovim pobudama, ali i uprkos najmračnijim, još moćnim faktorima u njemu, onima koji veruju da je P. poluga u znaku milicijskog pendreka? (…)
Oni koji govore, u ime razumnog, protiv nerazumnosti /kao onoga što je neostvarljivo i, time, suprotno svakoj meri ostvarljivosti/ direktno govore protiv samoga razumnog, onoga razumnog koje to nije ako nema svoju antitetičku nerazumnost.
Mi to znamo, ali naša inteligencija često nas plaši, i mi zaostajemo za njom. Naš strah, najveći naš strah, jeste strah od totalnosti, a nasilje (kome slepo pribegavamo) jeste uvek, u načelu, nasilje nad totalnošću, u ime jedne sile koja hoće da se oglasi za apsolutnu, totalnu, sveobuhvatnu, a koja to nije niti može biti. Nema nasilja koje nije nasilje nad totalnošću, ali nema nasilja koje može da bude jače od ove totalnosti, jer nema nasilja koje može da bude nad njom: totalnost ga obuhvata takođe /inače nije totalnost/, i mi, u slomu svakog nasilja, otkrivamo, a da toga i ne moramo biti svesni, osvedočenje ovoga velikog i najvićeg zakona, zakona istine kao totalnosti, one u kojoj je razumnost mera nerazumnosti, i nerazumnost mera razumnosti, u kojoj je realizam obrnuta projekcija romantizma, u kojoj je trezvenost smislena samo kao funkcija jednoga zanosa. Mudrost, ako možemo da je budemo dostojni, ako smo u stanju da je sledimo i onda kada smo siti i obesni, i onda kada smo gladni; ta mudrost, koju ugrožava sve: inercija, navike, rutina, sitost kao i glad, i glad kao i sitost, a nada sve strah, pre svega on; mudrost me uči ovoj totalnosti, privoleva me ka njoj, sprema me na nju. Koja bi i kakva bila, za ovu mudrost, moja razumnost bez zanosa koji bi joj protivurečio, i koje bi i kakvo bilo moje znanje realnog i mogućeg, ako bi bili lišeni moga utopijskog sna, moje maštarske snage? Bio bi to jedan slepi svet, svet bez izlaza, slepi i zatvoreni svet trijumfujuće realnosti, ali realnosti koja postaje obesmišljena, koja je ono sivilo, ona malokrvnost, ona beda tzv. realističkog duha. Čemu bi mi ta trezvenost, koja ne zna ni za kakva iskušenja sna, i zanosa, ako hoćete i ludosti, da, pre svega nje, ludosti. Sposoban samo za realno, ja sam zarobljenik toga realnog, ja sam njegov pasivni činilac: apsolutna realistička svest /kada bi je bilo/ jeste čista kapitulacija svesti, jer je čista kapitulacija svake akcije: ona me postvaruje, ona je najviši vid otuđenja.
Studenti, velika herojska deca sa Novog Beograda jesu esencija poezije, samo oličenje njeno, manifestacija njenog osnovnog principa i njenoga osnovnog smisla, i to kao smisla, ako hoćete, i ove pesničke, tvoračke, nerazumnosti, koju bih zvao razumnom nerazumnošću, i ovoga romantizma, koga bih zvao realističkim romantizmom, onim bez koga je svaki naš realizam čista smrt. Oni su nam otkrili jedan izuzetni moralni smisao, oni su jedna velika, opravdana, neizbežna, socijalno-politička kritika, ali ja ne vidim, ja čak odbijam da vidim u njima samo to: vidim u njima i ovaj smisao za poeziju, ovaj duh poezije, duh inspirisanosti, duh maštarstva i utopizma, ovaj glas romantizma bez koga nema nijedne revolucije. Svako svođenje njihovog pokreta na isključivo aktuelni socijalno-politički smisao, čak svako, i najdobronamernije, branjenje njegovog smisla opravdanošću i razumnošću razloga na koje se on poziva, koji su njegova aktuelna forma ali ne i sama njegova duhovna bit, ne mora ali lako može da ga razvenča u njemu od njega samoga, da ga lokalizuje u svakome pogledu, da ga svede na meru ostvarljivosti i razumnosti i time odvoji od njegove suštine koja nije samo u smislu za ono što je razumno-opravdano i ostvarljivo, već koja to jeste isključivo zahvaljujući smislu pesničkom, smislu u zahtevu za nemogućim, smislu za polet i zanos koji su nerazdvojni od duha romantičarskog i duha utopijskog. Ako ima neke trajnije, dublje, korenitije šanse koju nam, svima, daje ovaj pokret, onda je to šansa za romantičarski zanos, i ako on ima neko značenje koje prevazilazi mere i granice utilitarnoga sveta, onda je to, za mene, jedna renesansa romantičkog nesmirenog duha. Taj duh nije „ostvarljiv“, ali je jemstvo svakog ostvarenja. On je motorna sila. On je izvor svake dinamike. On je šamar našoj taštini, provokacija za ispit savesti, i njegov najviši smisao je upravo u njegovoj neostvarljivosti, u tome što on prevazilazi mere svakoga rešenja, što je jedno paradoksalno apsolutno vreme, jemstvo svakoga aktuelnog vremena, i napora u njemu, upravo time što se na njemu ne završava, što je večiti pokret jer je večita neostvarljivost. (…)
Beograd, 8. jun 1968.
Napomena: Tekst napisan u povodu velikih  studentskih demonstracija 1968. Politika je u tom trenutku odbila da štampa.