Poskok prvi objavljuje intimni putopis njegova gospodstva Željka pl. Komšića sa povijesnog hodočašća u sjedište Svete Rimske Crkve. Pomolimo se.
Draga moja Sabina,
Evo došlo mi nešto da ti se javim razglednicom iz Rima, ko ono nekad kad sam ti pis’o s radne akcije. Ovo na slici je ona vel’ka crkva, ima joj avlija k’o po Sarajeva. Šta misliš kol’ko tu stane ovih klerofašista?
Danas sam ti im’o naporan dan. Taman ja s onom svojom rajom iz objezbeđenja naš’o dobru piceriju i gulimo mi treću pivušu, kad zovu oni daveži iz protokola da idemo na prijem kod onog glavnog ujaka. On ti je ovdje u Italiji ko neki gvardijan. Ko u nas ono birvaktile fra Petar, sve se pita i svuđe ga ima, a Švabo!
Uvedoše me u nakvu dvoranu, sve nešto oslikano, ko u onim knjigama iz istorije umjetnosti. Ja se počeo izuvat, kad mi rekoše da ne treba, pa sam odustao i produžio dalje. Vrtim se ja okolo nemoš se načudit kakvih sve đinđuva tamo ima, kad ugledah u ćoši nekog dedu i ja vrcom k njemu. On se nasmiješi i pruži mi ruku, ja uhvatih ruku, stiskoh mu je muški i velim „zdravo ujače“. E jesam mu je stisno, znaš ti da malo ko more sa mnom ruke. Vidim nesta mu osmjeha s lica, povuče on svoju ruku, a meni osta prsten u mojoj ruci. Da ga vidiš, ko u Ćele Bajramovića, mogo bi zanj dobit tri milje eura na čaršiji! Ma šalim se ja draga moja Sabinice, znaš da ga ne bi prodo ni za šta. Ponio ga ja za tebe!
Nego da ti ispričam dalje! Sjeli mi na sofu, dođe kafa, i pita ujak, Talijani ga zovu papa, šta ima u Bosni? Ništa velim, sve vala po starom. Kad mi oni moji turiše nakav papir i kažu pročitaj. Te ja pročito kako Latini grade most na našem moru, kako Vlasi ne daju policiju i sve tako, oni ko biva državni problemi. Ništa brate ujak na to ne reče, nego me pitaju za nakav sporazum s Vatikanom. Kad, tu bi i onaj ambasador iz Stoca, pa on nešto reče o tom sporazumu, ali sve nešto talijanski pa nisam skonto o čem se radi. Ma nije mi jasno otkud njega, zar ga nisam ba smijenio kad su ono šef i Haris tražili da ga hitno maknem? Utom mi zazvoni telefon. Ja se javim- halo!!! Kad moja Mujesera iz kabineta, kaže nešto onaj Koštunica hoće, bježi velim evo me na jednom sastanku, reci mu da bi mogo dobit po nosu, a i po prstenju, odnosno po prstima!!! A ujak kaže „jel, ko ono devedesetih?“ To mu nisam skonto, da on mene nije navuko, da se ne ruga? Ne zna on da je naša slavna Armija goloruka obranila skoro dvanaest posto Bosne i dvaput sjebala Srbe, jednom na Vozući i još jednom, ne mogu se sad sjetiti???
I tako ti završi ta priča, nisam ni kafe popio, kažu gotovo. Ja velim onom ujaku „de bolan navrati i ti u nas malo“. Pa, red je, jeli tako, da i ja njega pozovem, a on se sve smije? Pošli mi na izvan, kad mi priđe jedan čovjek u odjelu, nako uredan, fin, nasmija se i kaže „molim vas vratite prsten“! Koji prsten, ali on se maši u moj džep i izvadi ga u jednom potezu. Je vala vješt, ko onaj Bajro s Vratnika, odnese ti lančić, ništa ne čuješ. Eto, tako sam draga moja Sabinice osto bez prstena, odnosno, ti si ostala bez njeg. I velim ja raji, de ba kad smo ovdje da vidimo i taj Vatikan. Oni kažu pa ovo je Vatikan. E tu sam se razočaro? Zamisli, taj ti je Vatikan manji od Zenice, a toliko smo o njem slušali u partijskim školama i na kursevima? Pa zar je moguće da nam je ono srušilo komunizam i Jugoslaviju? Joj da im vidiš vojske! S kopljima stoje, nemaju ni mašinke, a uniforme im nakve šarene ko ono u Desete brdske na Kovačićima, devedeset druge.
Odvedoše nas onda u nakav restoran, kažu, najbolji u Rimu, nema čega nema… Moj savjetnik Mugda pito da mu daju porciju klepa – kad konobar zavrti glavom. Joj, Sabina, papaka… lafo imaju svega, a klepa nema, eto šta ti je propaganda…
Mugdi se pravo svidio kabinet u onog latinskog predsjednika pa mi reče – «Šta misliš, ba Željko, da je tražit od UN-a da se uvede da ubuduće cijeli svijet ima pravo glasa u biranju pape? Onda bi mi mogli sredit preko Hareta i Arapske lige, da svi naši glasaju za tebe! Imo bi ba Željko milijardu glasova i mogo bi naslijedit ovog dedu…»
Velim ja njemu – «Neka Mugda, Bosni sam sad potrebniji, a za poslije ćemo vidjeti…»
Onda nam, draga Sabinice, donesoše za večeru nakve baje, sve ko akrapi, nisam mogo od gada ni gledat, a kamo li jesti. Onda nas još odvukoše da obiđemo mezar neke žene, men se čini da joj je ime bilo Karolina… To ti je neka Hercegovka, carica bila, pravo duševna žena. Taman kad su ono Osmanilije oslobodile Bosnu i kad je počeo pravi razvoj, ona išla turistički u Rim i tu jadna umrla, pa je tu i đenaza bila. Kaže Mugda legenda – mora da su i nju tad odveli u ovaj restoran…
Da mi nije ostalo onih čokoladica iz aviona, gladan bi ti noćas lego. Sabina moja, nedostaje mi burek, ćevapi, raja i prava šega… A i ti mi nedostaješ. Jedva čekam kad ću kući.
Pozdravlja te tvoj Željac!
Vatikan 24. oktobar, dvijehiljede isedme.
Cinik & Herceg l Poskok.info