Published On: Sun, Aug 23rd, 2015

DARIO DŽAMONJA: Nema gore od očevih suza

Kad pijem, ne slušam šta pričaju ljudi za mojim stolom. Znam da su to gluposti koje sam već hiljadu puta čuo, da ću se samo bez potrebe iznervirati iznoseći neke argumente do kojih oni drže isto toliko kao i do mene. A, i ja do njih. S vremena na vrijeme ubacim nešto što stvara iluziju da sam se sav pretvorio u uho. Kao: “Jebaji ga.” (To uvijek pali.) “Šta ćeš” sam izbacio iz upotrebe, jer se uvij
Nek nađe neka mudrica koja odgovara: “Pivo” i upiša se vlastitoj duhovitosti. I to bi se nekako moglo predurati da me pri tome ne muva laktom u rebra: “Ha, dobar fol?”
“Ma, nek’ se živo i zdravo”, “Tako ti je to”, “Ničija nije do zore…” samo su dio fraza koje ne znače apsolutno ništa, ali se uklapaju u svaku situaciju kad siromašni duhom preuzmu bank za stolom…
 
Pa, šta onda, koji kurac, radim u kafani?
Muljam providnu krišku limuna po čaši votke, pokušavam se sjetiti prezimena one Dubrovčanke Jagode… kako li joj ono bješe prezime?… ma, one što je pravila tapiserije; ljutim se na sebe što mi stalno izmiče, baš kao da je njeno prezime ključ koji će riješiti sve moje probleme; gledam vještačko cvijeće pobodeno u žardinjere s pravom zemljom i ne mogu dokučiti svrhu što li ga gazdarica svako jutro zalijeva; upoređujem vrijeme na zidnom satu sa svojim ručnim kao da ne znam da je na oba moje vrijeme isteklo; pokušavam uhvatiti ulomke razgovora sa susjednog stola ali, pošto sam nagluh, samo po gestikulacijama mogu skontati da se i tamo pričaju iste gluposti kao i za mojim…
 
Kad ne pijem, niko mi ne prilazi za sto. Šolja čaja kao da odbija ljude.
Čitam novine (u stvari, više tragam za tipografskim greškama nego što pratim besmisao napisanog, ali njih je previše, pa mi to brzo dosadi) i lagano se drogiram glupostima: jedna od perjanica našeg novinarstva, književnosti, esejistike, svakovrsne kritike je napisala tekst o Grahamu Greenu (skinut s interneta) povodom neke godišnjice njegove smrti (rođenja ne može biti, jer je rođen 1904. godine – toliko znam i bez interneta): Nabrajaju se tu svi njegovi romani: od Trećeg čovjeka do Mirnog Amerikanca, a biber po pilavu je fotografija Grahama Greena, ali onog Indijanca što se proslavio u Kostnerovom filmu Ples s vukovima.
 
Haug. Šta drugo da kažem?
 
Sam sjedim za stolom za četvoro, a u kafanu ulaze četvorica novopridošlica, pa me gazdarica moli da se premjestim za sto u ćošku, kod Ibre. (Tako sam mu i saznao ime, mada se već godinama srećemo na istom mjestu i kimnemo jedan drugom glavom na pozdrav. I to je sve.)
 
Ibro svako jutro čita novine i popije po četiri konjaka u preciznim, petnaestominutnim razmacima – niko ga ne benda, a ne bi se baš dalo reći da je i njemu baš stalo do nečijeg društva.
 
Baš kad je ispio svoju ‘gidu’, pažljivo presavio novine, odbrojao šest maraka na sto, vrijeme se nahorozi i poče liti kiša i iz neba i iz zemlje. Ibro postaja koji minut na izlazu, a onda opet sjede za sto i samo podiže praznu čašu u pravcu šanka, a mene išaretom upita hoću li ja još jedan čaj.
 
Pristao sam i, kao zadnji papak, baš kao da me taj čaj na nešto obavezuje, upitah: “Vidjeste li Vi ovog sranja u Trebinju i Banjoj Luci?”
 
On odmahnu glavom: ‘Politika me ne interesuje.’
 
Kiša se zarekla da će cijeli dan padati, a to se moglo i očekivati, jer sam objesio veš na prozor.
 
Na mene je bio red da zovnem piće. Baš kao i ja maloprije, Ibro je sad osjećao neku vrstu obaveze, da mi objasni: ‘Stariji sam od tebe, pa imam pravo da ti kažem. Nagutao sam se ja u životu politike. Nagutao i sve povratio. Kakva je razlika između Demokratije i Diktature? Nikakva. U demokratiji ti dozvole da glasaš da bi se ponašao po njihovom, a u Diktaturi se ne zajebaju s tim glasanjem: šuti i radi ono što ti se kaže. Imaj svoje mišljenje, ali se ne slaži s njim. Ako ti je do mišljenja, trči u CEKA, Predsjedništvo, Parlament, ili kako se to već ne zvalo… Moj otac je, što bi Sidran rekao, proveo godine na službenom putu. Ne sjećam se koliko dugo. Sjećam se samo da sam se svaki bogovjerni dan u školi tukao s drugom djecom, jer sam, kao mačka praznu konzervu okačenu o rep, vukao ‘grijeh’ svog oca, jer je moj stari ‘planirao atentat na druga Tita’…
 
Sjećam se dopisnice što smo je majka i ja primili s otoka neobilježenog ni na jednoj nautičkoj mapi: OVDJE MI JE DOBRO – PO CIJELI DAN SE SUNČAM. RADIM NA GRAĐEVINSKIM RADOVIMA. IMAM MNOGO PRIJATELJA. MNOGO SE TOGA MOŽE NAUČITI. ŠEFOVI SU VIŠE NEGO ZADOVOLJNI MOJIM NAPRETKOM. PUNO VAS VOLI… Jednog dana se vratio s drvenim, vojničkim sandukom. Nisam ga prepoznao. Samo po očima. Kao da je to bilo sve što je ostalo od njega. Palio je Dravu jednu na drugu, hodao po kuhinji, a onda bi me posadio u krilo i milovao po kosi, ponavljajući: Šta sam vam uradio, šta sam vam uradio, šta sam vam uradio?
 
Plakao je kad je mislio da ga niko ne vidi: Nema gore stvari od očevih suza.
 
Bližio se kraj školske godine, osmoljetke. Htio sam se upisati u gimnaziju, ali šanse su bile tanke. Onda me je otac, baš kao nekad, posadio u krilo, pogledao me je očima koje nikad prije nisam vidio, rekao mi glasom koji nikad prije nisam čuo: Slušaj me dobro sad: sutra ćeš otići u školu i prijaviti se direktoru.
 
Reći ćeš mu da si, tražeći kliker, ispod ormara našao Staljinovu sliku. Ali… Ništa ‘ali’. Uradi k’o što ti se kaže. Dok sam još bio u školi, oca su odveli na ‘informativni razgovor’. Nije se vratio, nije pisao, nije bilo glasa od njega…
 
Nisu me primili u gimnaziju…’, završio je Ibro.
 
Tupo sam gledao pred sebe. Kao da sam popio litar votke, a ne čaja.
 
‘Izvini. Popio sam malo. Hoće li ovo ikad prestati?’, pokazao je na sivu zavjesu kiše.
 
‘Neće.’, rekao sam. ‘Hoće.’, rekao sam.
 
Dario Džamonja