Di-Kud-Sada piše Suzukiju

Ooooj žuti moj brate, evo sam ti se i ja umorijo od odmora u našoj ‘Ercegovini!
Bijo sam desetak dana u našoj svetoj zemlji i nijedan dan nisan osta kod kuće! Bijo san tolko zauzet kulturnin, sportskin i društvenin zbivanjin da ti nisam stiga ni napisat nikakvo pismo dosad.

Najprvo da ti kažen da sam prispijo odman na Prvu večer ZHFESTA u Pošje.

Brte moj nisan ti se moga načudit kolko i u nas ima mlađarije s dugon koson. Kažu neki da je njizi najviše doli iz Ljubuškoga, ali ima i odsvakle. Neke starije žene su se krstile, ali nisu morale škropit jer je Bog dragi sve nas i sa dugon i sa kratkon koson što smo bili iza škole poškropijo. Bijo tamo i neki tip-(šv)ercegovac što je mislijo zaradit štogod na ćevapin i razočara se odman prvu večer kako ćevapi slabo iđu. Meščini da mu je bilo bolje da je iznijo presovanu balu sina (piće) pa malo na sitnije iskriža i prodava pod travu. Unda bi se veselile i one “debele svinje koje imaju dozvolu za pendrek!” jer bi dobile pokriće da makar nekolko kosalja privedu u milicijsku stanicu. Jerbo su u talu s onizin što su na biloj prašini pa bi se makar ovizi kosalja napendrečili. A vako ništa: ostadoše i oni suvoga k…. (ili da prostiš-pendreka!).
Unda san ti upozna i nekolko ovizi vorumaša i vorumašica vamo sa Ercegovačkog Voruma. Bilo je i njizi dosta. (i to neki i sa dugon koson!).
Na vilmove san okasnijo, ali sam prispijo taman kad su prašili oni tipovi iz Karlovca meščini.
Bili su dobri, a pogotovu su oni sa dugon koson počeli mlatit kad su se na binu popeli momci iz Travnika. Prže li je- prže! Zadnju večer vestivala pogleda san i nagrađeni vilm o najbržoj ercegovačkoj babi Nadi koja zbilja umire zadnja. Nesrtnica bi more bit i dan danas bila živa da nije pomirisala GMO cvit.
Bijo sam sve tri večeri i mogu ti kazat kako su mi stvarno proletile učas. I još je pošušana bilo more bit i najmanje među onizin sviton jerbo je valjda taj nekad ercegovački gradić priko noći posta prava bosanska kasaba i meka za olje, seke, dragane… i ostale turbo-volkerice.
A jopet more bit da bi pošušana bilo i više da su organizatori WHF-a u ZNA SE kojoj partiji. Unda bi im štogod i oni iz vlasti uprli i došli iskazat potporu, a vako su in dali od šake do lakta.
Isto su od naše dične opštine dobili i planinari koji su i ove godine organizirali turnir pošuški sela, zaselaka i dikojega pošuškoga kvarta. Njima ne samo da nisu ništa dali nego su im i jamili sve uplate od trideset i pet ekipa pa su uz to u ime nekakvoga tzv”pošuškoga ljeta” jamili i natovarili na njizi i ugostiteljsku inspekciju. Nisan čujo da se itko od onizi zdravkini ćevapa tamokar otrova, ali je naš dični načelnik u suradnji sa svojin špor(ts)kim savezon posla inspekciju pod šator.
A Pločno je ipak visoko za takve niske udarce pa mu ovi iz vlasti još ne mogu ni isčupati ni vlati, a kamo li udarit po glavi. Zato su ove godine odlučili udarit ispod pojasa. No, ima jedan sudac, a On sigurno sve vidi pa i ovo. Sve se eto brte moj ipak nekako do kraja svršilo pa i ovi pošuški malonogometni turnir. I to kako?
Turnir je odnilo jedno do kraja raseljeno selo (Podbila) u kojem nema nego tridesetak baba i didova, a svi ostali su otišli kud-koji… I skupili se sa svizi strana i jamili turnir. Je teško, je na penale, ali pošteno i (više nego) zasluženo!
Opisa san ti dvi najposjećenije manivestacije u cilomu tomu vamoznomu tzv. “pošuškomu litu”.
Unda ti dođe Gospojina. Ove godine prvi put u našu župu stiga je ni manje ni više nego kardinal. I to ne bilo koji, nego naš kardinal koji se nije da smest ni undan kad ga je župnik mislijo isprovocirat da se odredi je li bosanac ili ercegovac. I ko da je Duv Sveti iz njega reka: “ja sam ‘Rvat!” Dosta su nas dilili nemoj sad i ti župniče!
Undan navečer za Gospojinu jedini dan u godini biva kad svit šeta pješke. Ostali dani su samo za aute i ne bi ti niko ni sto metara pripješačijo jer odman će ti kazat kako si prolupa. A vamo kad ti kažu da je tako sve i ako nije istina teško ćeš dokazat kako si osta pri sebi. Još ako si jogunast i iđeš vlasti uz dlaku unan pogotovo! I meščini kad bi pošuške cure obukle suknje i proodale još koji put u godini pješke, a momci još koji dan u godini obukli misnu košulju i misne cipale na sebe da bi bilo puno manje i neudani i neoženjeni. Vako ovizin drugin danom ne moreš nikoga ni vidit da oda pješke, a kad baneš u birtiju unda: cepa li ga cepa… pa niti šta moreš čut niti šta vidit da valja. Pa se još pratri čude što ima vliko neoženjeni i neudani. Dajte nam češće Gospojinu! I grad će bit čišći i bilji jerbo se ulice peru i zebre kreče samo za Gospojinu. Sviman bi nami tribala Gospojina bit ako ne po svu godinu, undan makar jednom misečno.

I u pošuškomu discu brezbeli praše ti nazovi «narodnjaci», ali na Gospojinu je svirala Jabuka. I to crvena! I kako se neš uspalit? Kako te neće jamit skaka? (bijo sam tako radostan da san sviman more bit i dosadijo vičuć: ajmo džamp, džamp…. ajmo skakat!) Bilo je curetina ko plive. Eto kad sam i ja vaki ružan i smotan uspijo s jednon zaplesat i razminit televun unda je brezbeli moga svak. Zato bi tribalo za dobrobit svizi nas odaslat poruku crkvenin i svitovnin vlastima da nam Gospojinu daruju još koji dan u godini, jel de žuti moj brate?

Di-Kud-Sad / Poskok.info