Brojne novinarske ekipe sjatile se od ranog jutra pred kućom Milana Bandića u Poganoj Vlaki u kojoj živi njegova majka Blagica.
Mater je bolesna, dosta joj i njezine muke, sidi u kući i plače. Očekivali smo takav doček, kolege su nas već upozorili, pa je naš snimatelj Brane poveo svoga prijatelja Marija, Bandićeva rodijaka, koji je jamčio da ćemo pošteno napisati ono što čujemo. Pa smo ušli u dnevni boravak gdje su na kauču sjedile Bandićeva majka Blagica i njezina susjeda Milica, a za stolom rođak Vladimir Tomić.
U početku je Blagica samo plakala, ali se ubrzo pribrala pa je, brišući suze, počela majčinsku žalopojku.
– Šta su ga se dušmani svezali, Gospa ji sapela! Ko kad oće. Nu, moj Milan sve da za Rvacku i Zagreb, a oni s njim u zatvor.
– Nije u zatvor, nego u pritvor, majko – ispravlja je kćerka Tonka – naš će Milan izać još jači, vidit ćeš majko. Nemoj kukat, nije mrtva glava! Nek se nađe čovik koji je za Zagreb više uradio od Milana!
– Eto, strpalo ga tamo di mu nije misto. I jutros gledam onog Brnadića i njegove koji se smiju. Čemu se veselite, Gospa vam pamet prosvitlila?! Pa oni Kregar, svaka mu se dlaka naslađuje. A moj je Milan bio jači od njega, narod kaza na izborim. Moj Milan je taki dobar čovik da će svakom pomoć, on staru babu jami za ruku pa je vodi priko ceste. I opet ne valja. Pa mu kažu da se pravi. Ajde se ti pravi čitavi život i radi ono šta on radi. Taki je bio odkad je prooda. Eto, znaju to svi, neka ti kažu Vlade i Milica – govori majka.
– Bio je tu kod nas prije misec dana u svatovim Vladina unuka – kaže Milica – pa kad je ugleda mene i mog čovika, a on vam je Dalmatinac, počeo nas ljubit i grlit. Jedan novinar me potlje pita jesam li ja Milanova mater. A meni drago. Da je svakakav, ali se nikad nije pravio velik i važan.
– Znam ga kad je dite bio – veli Vladimir – nije on odskaka u školi, ali je odskaka po radu i redu. I poštenju. Rano ustaja, kasno liga i uvik radio. Još je rano osta bez ćaće. Pa bi on doša iz Zagreba, sve pokosi, uredi, okopa… Vidiš li ovi doli vinograd isprid kuće. To mora sve bit podrizano, okopano… Nađi vaki vinograd u Bekiji i dalje?
– Jašta, moj Vlade – nastavlja Blagica – ja držala kravu i nešto ovčica, a on dolazio kosit i namirit sino. Ja bi volila da je osta kod nas, ali je njega vuklo dalje, on je zna da je za njega veliko misto i da u njemu more puno uradit. Šćeta bi bilo da je naki pametan čovik osta u malom mistu. Ali se naša na takom mistu da ga linčine i lopovi bodu i sliva i s desna. A on u sridini. Znam ja da on more svašta podnit, ali mu je najteže kad se nas siti. Zna on da sam ja stara i bolesna i da ću se sikirat. I sikiram se, dabogda njegovim dušmanim Bog platio kako su zaslužili. Nu, on meni doša u posjetu u bolnicu, a ono piše da je doša državnim autom. Zato ja ne volim govorit novinarim. Ja kažem jedno, oni napišu drugo. Još mi se rugaju, dabogda ji snašlo što i mene.
– Troje mojih su školovani, pa jedno kopa rupe, drugo nosi kištre, treće čisti. I sritna sam da rade – dodaje Tonka.
PETAR MILOŠ
wpDiscuz