Vladan Beara: Balkan je prostor akumuliranih trauma

Vladan Beara je psiholog koji se deset godina bavio traumama ratnih veterana na svim stranama. O avetima ratova, dugom procesu pomirenja i nesretnicima balkanske tranzicije s našim sugovornikom razgovaramo u njegovom psihološkom savjetovalištu u Novom Sadu.
 Koliko su ratne posljedice, i dvadeset godina nakon ratova, još prisutne u ljudima?
Posledice su očigledne, ne samo u srpskom društvu nego i u svim društvima zapadnog Balkana. Prisutne su ne samo po broju samoubistava među ratnim veteranima nego i po količini nasilja, agresije i očaja u svim tim društvima. Vidljive su i po tonama medikamenata koji se troše, po razvedenim brakovima, po načinu govora i po poplavi kiča i neukusa. Zapadni Balkan još uvek nosi posledice Drugoga svetskog rata; još nismo završili priču sa ustašama, četnicima i partizanima, a nova ratna priča već je bila tu. Sa najnovijim ratovima, staru smo traumu samo oživeli.
 Spomenuli ste kič i neukus: koliko su oni povezani s postratnom traumom?
Oni su povezani sa postratnom traumom preko sloma i gubitka mnogih vrednosti i sa nasiljem kao poželjnim ponašanjem. Vredi razgovarati o tome koliko nasilja ima u kiču. Pogledajte samo današnju modu, pa ćete videti koliko u njoj ima nasilja: mnoge se devojke oblače kao prostitutke, muškarci kao kriminalci i opasni momci, i to se smatra modernim. Možemo reći da je na svim poljima porastao ne samo kvantitet nego i kvalitet nasilja.
 Ispoljavanje očaja i besa
 Što točno na ovim prostorima znači “oživljavanje trauma iz Drugoga svjetskog rata”?
U kliničkoj psihologiji i psihijatriji postoji pojam “transgeneracijski prenos traume”, kada jedna traumatizovana generacija prenosi traumu na sledeću; potrebno je nekoliko generacija da prva trauma, recimo ona iz Drugoga svetskog rata, nestane. U delovima Hrvatske, Bosne i Srbije i danas ćete slušati priče kako su ovi ili oni klali one druge u Drugom svetskom ratu, dakle pre 70 godina. Deca odgajana na strašnim pričama o tom ratu bila su među prvima koja su pohrlila u ratove devedesetih. Sebe su smatrala osvetnicima tih prošlih ratova. U tom je smislu tipičan stav srpskih ratnih veterana iz poslednjih ratova prema hrvatskim kolegama: “Šta god mi vama učinili danas, ničim nam ne možete platiti ono što ste vi nama učinili juče.”
 Jeste li u tom smislu zabrinuti za budućnost?
Kada pogledate proces negativnog sećanja nakon 1945, koji je bio prekriven ideologijom bratstva i jedinstva i svetle budućnosti, i kako je on eksplodirao u devedesetima, onda je teško biti optimista u vezi budućnosti. Možemo da se utešimo idejom Evropske unije i da maštamo kako ćemo se opet zajedno družiti, veseliti, slušati tamburaše i posećivati jedni druge na slavama, bajramima i krštenjima, sve dok šovinizam, prekrajanje granica i naplata starih dugova opet ne nahrupe iz nekog mraka. Toga se bojim.
 Dvadeset godina poslije, ratni veterani i dalje su aktivni. U Hrvatskoj se npr. bore protiv ćirilice, kivni su na predsjednika države i Vladu, do granice histerije brane generale u Hagu…
Politički, reč je o animozitetima i mržnjama dugog trajanja, o čemu smo upravo govorili. Psihološki, radi se o opravdanju smisla sudelovanja u ratovima. Veterani poslednjih ratova na svim stranama brane svoje ratne vođe i protive se pomirenju, ljuti su kada vide zajedno Borisa Tadića i Ivu Josipovića, jer današnje mirotvorstvo obesmišljava ili neutrališe smisao njihove uloge u ratu. Šta god mi o tome mislili, svi ratni veterani sa kojima sam radio žele da misle da su se borili za pravu stvar. Kada sam na jednoj zajedničkoj radionici okupio hrvatske, bosanske i srpske veterane, svi su govorili da su im motivi odlaska u rat bili da nekoga ili nešto brane. Onda se javio jedan i pitao: “Ako smo svi bili branitelji, ko je onda napadao?”
 Koliku u toj priči ulogu igra negativna predodžba o sebi, drugima i životu uopće?
Na čitavom ovom kulturnom prostoru, koliko god on bio podeljen, zajedničko je to da volimo da ispoljavamo očaj i bes. To možete videti na fudbalskim utakmicama, na muzičkim koncertima i prema tipu muzike koji se sluša: u tom smislu, uopšte nije neobično šta su hrvatski vojnici u rovovima slušali Cecu, svi su na taj način praznili i lečili jedan te isti čemer. Da, mi jesmo teški ljudi i nismo spremni za racionalno propitivanje vlastitih postupaka. Nemojte zaboraviti i kućno vaspitanje, koje je u mnogim sredinama na Balkanu povezano uz batine, šta rađa agresivno ponašanje u starijoj dobi.
 Prostor akumuliranih trauma
 Možemo li govoriti o nekoj vrsti balkanskog sindroma?
Kao psiholog, mogu da kažem da je ovo prostor akumuliranih trauma. Švedska ili Švajcarska, koje više stoleća žive u miru, očito se ne mogu usporediti sa nama, ali također ni društva koja su bila u ratovima, ali ne u ovakvim ratovima. Balkanski su ratovi izrazito krvavi, sa elementima genocida i istrebljivanja čitavih zajednica. Svi koji su u njima sudelovali, ili kao žrtve ili kao egzekutori, moraju da se nose sa svojim emocijama. Ljudi obično ne razumeju da često puta ne znate kome je teže, žrtvi ili krvniku. Osim toga, postoji i opasnost bavljenja ovim temama: deset sam se godina bavio ratnim veteranima i mogu da kažem da sam prošao mnoga stanja koja su prolazili i moji klijenti. Užase koje vam oni pričaju ne možete ni da zamislite.
 Kako izgleda luk posttraumatskog sindroma, kako se ti ljudi osjećaju danas, u odnosu na vrijeme kada se sindrom pojavio?
Dobro pitanje. Svako ko se vrati iz rata imaće neke teškoće. Jedino je psihopatama u ratu zabavno – njima je to fantastično iskustvo, uživaju u tome. Istraživanja o psihološkom stanju američkih vojnika nakon iskrcavanja u Normandiji govore da je 98 odsto njih nakon 60 dana neprekidnih borbi bilo izbačeno iz stroja zbog psihičkih smetnji. U našim su ratovima vojnici neko vreme mogli sebi pomoći mišlju da se bore protiv “ustaša” ili “četnika”, ali kasnije svi dolaze u situaciju da iza “zakletog neprijatelja”, pogotovo iza civila, vide čoveka koji pati. Političke elite pred početak rata dehumanizuju neprijatelja kako bi ga bilo lakše ubiti, ali ta formula funkcioniše samo neko vreme. Nakon dolaska sa ratišta, ljudi često zavise od čitavog niza važnih detalja – imaju li stvarno dobrog prijatelja, osećajnu suprugu i kvalitetnog lekara. Postoji čitav niz ljudi koje su odbacili oni u koje su najviše verovali – vojska i država. Kako vreme odmiče, oni koji su uspeli da se adaptiraju nastavljaju dalje sa više-manje normalnim životom, a onima koji nisu, sve je gore. Oni gube poslove, bračne partnere i pomoć okoline. Takvi slučajevi često završavaju samoubistvom.
 Znači li to da našim društvima kruži mala armija ljudi izvan kontrole?
Ne bih to tako rekao, ali bih rekao da našim društvima kruži armija ljudi koji su još uvek naoružani i koji su jako ogorčeni. Puni su besa i stalno spremni da protestuju. Samoubistvo i okretanje agresije prema sebi, crnohumorno rečeno, manje je zl šta da se radi kada to oružje okreću na druge, na institucije…
 Društvo je u očajnom stanju
 U jednom ste razgovoru spomenuli da, osim ratnog, postoji i socijalni posttraumatski stres, od kojeg u Srbiji pati gotovo milijun ljudi?
O: Sigurno znate onu jevrejsku kletvu “dabogda imao, pa nemao”. Mi smo društvo koje je nekada, u vreme socijalističkog samoupravljanja, imalo kako-tako sređen život. Ljudi su ovde navikli da malo rade i da se puno zabavljaju. A onda je odjednom sve to nestalo: porodice su počele da propadaju, ljudi su se okrenuli alkoholu, ćerke su počele da traže starije bogate sponzore koji ih tretiraju kao prostitutke, a mladići da se dokazuju tako šta nekoga premlate. Fabrike koje su kupili tajkuni uništene su i prodane kao građevinsko zemljište. Društvo je u očajnom stanju. Osiromašeni ljudi, gubitnici tranzicije i učesnici ratova u koje su otišli sa idejom da se za nešto bore, šta god to značilo, danas su socijalno frustrirani, jer vide da su njihove vrednosti pregazili oni koji su se obogatili.
 Socijalne tenzije i postratne traume za sada ipak nisu dovele do eksplozije širih razmjera. Kako to objašnjavate?
To je zato šta danas ljudi, nakon svega, više ne veruju u promenu, postali su apatični i utoliko je njihovo stanje još teže. Postoji u psihologiji termin “naučene bespomoćnosti”. Kao psiholog, verujem da su mnogi ljudi na našim prostorima “naučili” da budu bespomoćni.
 Jeste li kao moderator susreta ratnih veterana svih zaraćenih strana među njima doživjeli ikakvu posttraumatsku katarzu?
Kada je reč o ratnoj traumi, odnedavno je u opticaju termin “posttraumatski rast”: govori o tome da se neki ljudi koji su prošli ratni pakao na izlasku iz njega nalaze na višem nivou psihološkog razvoja nego onda kada su u njega ušli. Mnogi ne uspevaju, ali nekima pođe za rukom da se sa tim iskustvom izbore tako da postanu mudriji ljudi, koji više cene život, patnje i druge. Često ćete videti više empatije među ratnim veteranima neprijateljskih strana nego među mladim razbijačima koji se predstavljaju kao navijači nekih fudbalskih klubova. Novija holandska istraživanja pokazuju da traženje smisla u traumi znači da čovek pokušava da razume šta se desilo i da pokušava da pronađe nešto dobro u tome, nešto šta govori da sve to nije bilo uzalud. Ako sebi i drugima objasnimo zašto smo se ubijali, ako sagledamo svoju ulogu u tome i iz toga iznjedrimo neku novu mudrost, odnosno da nas je to besciljno ubijanje nečemu naučilo – onda smo spašeni.
 Nakon rada s ratnim veteranima, otvorili ste u Novom Sadu psihološko savjetovalište. Tko od vas traži pomoć?
Dolaze ljudi sa strahovima i egzistencijalnim problemima, ljudi koji pokušavaju da plivaju u biznisu i ne snalaze se. Dolaze oni koji šest ili sedam godina rade za velike kompanije, domaće i međunarodne, koje ih iscede i onda puste niz vodu. Retke su kompanije u ovoj regiji koje zaista brinu o svojim uposlenicima. Mnogi mladi nemaju ni hrabrosti ni snage za takav dril, a ljudi srednjih godina već su toliko iscrpljeni da više ne pokušavaju. Da zaključim duhovitom rečenicom mojih rođaka iz Dalmacije: “Cili svit je popizdija.”