Tri faze putinizma

Iako se na prvi pogled čini da je Putinov režim isti, od 2000. je prošao kroz neke temeljne promene dok je od svog ponovnog izbora, tokom prethodne dve godine, predsednik stvorio i treću verziju putinizma.

Prva faza putinizma, koju je pretežno stvarao bivši šef predsedničke administracijeAleksandar Vološin, trajala je od 2000. do predsedničkih izbora 2004. Zasnivala se na obliku kolektivnog upravljanja takozvane “Jeljcinove familije” u kojoj je Putin bio tek prvi među jednakima. Ovu porodičnu firmu vodili su, pored Vološina, premijer Mihail Kasjanov, tajkun Boris Berezovski, Jeljcinova ćerka Tatjana Djačenko i zet Valentin Jumašev, kao i još nekoliko manje poznatih imena. Međutim, do 2004. Putin je sve ostale članove Porodice uklonio sa mesta političke moći, utvrdio sebe kao jedinog vladara i poslao u zatvor biznismena Mihaila Hodorkovskog, protežea Vološina i Kasjanova.

Druga faza putinizma čiji je glavni arhitekta bio Vladislav Surkov, zamenik šefa predsedničke administracije, trajao je od 2004. do zime 2011-12. uključujući i vreme kada je na mestu predsednika bio Dmitrij Medvedev, koji je dizao mnogo buke oko reformi ali zapravo ništa nije promenio.

Konačno, putinizam treće generacije počeo je da se razvija čim je oktobra 2010. Surkova na mestu zamenika šefa predsedničke administracije nasledio Vjačeslav Volodin. Danas su svi osnovni elementi ove verzije putinizma na mestu pa se već može govoriti o tome kako će Rusija izgledati narednih nekoliko godina.

Trebalo bi početi, međutim, analizom nasleđa kojeg se putinizam otarasio u trećoj verziji. Surkovljev sistem bio je zasnovan na nekoliko ključnih stvari:

1) Masovni mediji (glavne TV stanice i nekoliko najtiražnijih listova) gube svaku slobodu govora i postaju puki kanali državne propagande. Kako najveći deo stanovništva svoje mišljenje o životu u Rusiji i aktivnostima njenih političara crpi isključivo sa televizijskih ekrana, to znači da je ishod izbora unapred rešena stvar. Režim onda može da dozvoli slobodu govora na internetu i po manjim listovima i radio stanicama: zgodan je to sigurnosni ventil za nezadovoljnu inteligenciju ili primer slobodnih medija kad stranci navale da kritikuju Kremlj zbog ograničenih sloboda u Rusiji.

2) Parlamentarni izbori zasnovani su na proporcionalnom sistemu zatvorenih partijskih lista, što znači da male stranke lako mogu biti isključene. Dovoljno je lišiti ih televizijskog vremena i potencijalnog izvora ozbiljnog novca. Ljudi iz biznisa do kojih ne stigne poruka o tome koje političare mogu da podrže a koje ne, prvo se upozore na tu činjenicu a onda se ako je potrebno i kazne.

3) U parlamentu mora postojati zvanična opozicija kako bi se insceniralo ono što je Surkov krstio “suverenom demokratijom”, ali se ne sme dozvoliti da se procedure otrgnu kontroli. Uz pomoć malog spina i neskrivenog nameštanja izbora, svaka stranka može osvojiti onoliko poslaničkih mesta koliko im Kremlj odobri, saJedinstvenom Rusijom uvek u vrhu. Komunistima se dozvoljavaju ritualni proglasi o teškom životu naroda i potrebi za svrgavanjem režima oligarha, a Zapadu se stvara privid da demokratija nije sasvim odsutna iz Rusije.

Vladimir Putin i Vjačeslav Volodin; Foto: Kremlin.ru

Surkov ipak nije zanemario mogućnost da podrškaJedinstvenoj Rusiji ozbiljno oslabi pa je za tu priliku osmislio tzv. “dvonogu teoriju”: jedna noga moći, dosetio se, u nekom trenutku se može umoriti a tada se težina prebacuje na drugu. Razrađujući ovu teoriju, Kremlj je kreirao “rezervnu” vladajuću stranku koju je nazvaoPravedna Rusija. Ako iz nekog razloga Jedinstvena Rusijaizgubi podršku većine, umesto da je brane po svaku cenu u rezervi je druga partija pod kontrolom Kremlja, spremna da preuzme parlament i obezbedi neometan tok Putinovog režima.

Surkovljev sistem čak je dopuštao borbu između Ujedinjene Rusije i Pravedne Rusije, ali samo za glasove Putinovih pristalica. To međutim ne sme da slabi režim, pa je svaka debata među njima daleko od bilo kakve kritike harizmatičnog lidera Vladimira Putina ili razotkrivanja sistemskih slabosti kao što je korupcija.

Surkov međutim nije shvatio da će status dublera u Pravednoj Rusiji izazvati ozlojeđenost protiv režima, koji je stranci obećao uticajnu političku ulogu u doglednoj budućnosti. Uoči parlamentarnih izbora 2011. izbila je pobuna među poslanicimaPravedne Rusije koji su odbili da se povinuju ustaljenim restrikcijama. Odmah posle spornih izbora, pridružili su im se intelektualci za koje je, prema Surkovljevom rasporedu, bilo predviđeno da sede kod kuće i svoje frustracije istresaju po internetu, a ne na ulici. Umesto toga, okupili su se na trgu Bolotnaja i glasno zahtevali prvo slobodne i fer izbore a onda i totalnu promenu režima.

Iako nisu direktno ugrozile režim, ove dve greške su teoretski već bile dovoljne da Surkov bude oteran. Situaciju su pogoršali sve teži ekonomski problemi. Posle krize 2008-09, Rusija nije bila u stanju da se vrati na raniji BDP i stopu realnog rasta prihoda, što bi osiguralo nastavak Putinove dominacije političkom arenom. Sada se pojavila opasnost da će i oni apsolutno lojalni birači, zavisni od televizijskih kanala pod kontrolom Kremlja, pre ili kasnije takođe izaći na ulice – zbog rasta nezaposlenosti i pada vrednosti plata i penzija. Čitav Surkovljev sistem, konačno, konstruisan je na pretpostavci da podršku glasača čuva monopol Kremlja na televizijske vesti.

Vladislav Surkov i Vladimir Putin: Foto: Premier.gov.ru

Dakle, sve u svemu, došlo je vreme da se režim otarasi Surkova. Volodin, njegov naslednik, započeo je sveobuhvatan preobražaj sistema, i danas, dve godine posle političke krize u zimu 2011-12, obrisi treće generacije putinizma dovoljno su jasni za narednu analizu:

1) Suštinski je važno razdvojiti moguće proteste u ruskim, sve siromašnijim provincijama od protesta koji vode intelektualci što čekaju svoj povratak na trg Bolotnaja. Ako bi se ova dva toka ikada spojila, to bi predstavljalo ozbiljnu pretnju Kremlju, i situacija bi bila slična događajima u Kijevu. Strategija Kremlja za sprečavanje urbanizacije socijalnog konflikta sačinjena je od usaglašenog programa diskreditacije najpoznatijih lidera protesta.

2) Da bi se izbeglo što više potencijalnih problema, parlament vredno usvaja razne složene propise, kriminalizujući mnogo toga što se u slobodnom svetu smatra normalnim. Pa ako zatreba da se izvrši pritisak na neku ličnost ili organizaciju (uključujući medije) uvek je pri ruci neki represivan zakon, na primer o promociji homoseksualnosti, vređanju osećanja vernika ili zagovaranju raspada Ruske federacije.

3) Poslanici ovaj posao mogu raditi do u beskraj jer što više restrikcija proizvedu, veći je strah među običnim Rusima da će se ogrešiti o ovaj ili onaj zakon: uskoro će biti nemoguće sve ih nabrojati. Nevolju na vrat može navući i običan post na blogu ili društvenoj mreži. Cilj režima, naravno, nije da sve blogere potrpa u zatvor, dovoljno je znati da svako može biti priveden i opomenut na kršenje nekog propisa. Sličan sistem suzbijanja različitih mišljenja korišćen je u stara vremena kada je KGB vodio Jurij Andropov i pokazao se prilično uspešnim: ogromna većina ljudi radije će odustati od svojih stavova nego da rizikuje zatvor.

4) Ako se intelektualci koji protestuju izoluju od javnosti, biće lakše vršiti uticaj na mase uz pomoć nove ideologije. Takva ideologija, zasnovana na konzervativnim principima, već se razvija; Surkov je možda nabacio osnovne ideje ali ih Volodin primenjuje u praksi. Zahvaljujući propagandistima iz Kremlja, kakav je Dmitrij Kiseljov, birači su iz godine u godinu sve ponosniji na svoju zemlju, bez obzira jesu li ta osećanja utemeljena u realnosti.

5) Obrazovni sistem Rusije takođe se oblikuje u skladu sa novom ideologijom. To se jasno vidi u nedavno otkrivenom nacrtu novog standarda udžbenika za istoriju u srednjim školama, koji ne samo da ulepšava neprijatne trenutke ruske prošlosti i sadašnjosti, već specifičnim metodom sprečava dobre nastavnike da naprednim studentima pružaju dodatne informacije o prošlosti. Svako odstupanje od standarda nastavnog plana značiće kršenje propisa, i izvesne posledice za nastavnika.

Medvedev i Putin; Foto: Government.ru

Posrnula ruska ekonomija i nedostatak novca otežavaju kupovinu glasova, pa se uz pomoć štapa i šargarepe kupuju politički aktivisti na terenu. Putin je centralnoj izbornoj komisiji naredio da pripremi nacrt zakona o novim pravilima izbora za ruski parlament. Zasad se svi predstavnici u Dumi biraju proporcionalnim sistemom zasnovanim na stranačkim listama, ali predsednik planira da vrati sistem koji je bio na snazi do 2003. a po kojem je jedna polovina poslanika Dume birana po proporcionalnom a druga polovina po većinskom sistemu.

Iza ovakvog poteza leži uverenje da će zavisnost Kremlja od Jedinstvene Rusije iPravedne Rusije vremenom slabiti. Neka u određenoj izbornoj jedinici i pobedi najbolji kandidat – onda mu se iznese ponuda koju ne može da odbije. Ako je ipak odbije, lansira se kampanja blaćenja pa glasači iznenada otkriju da im je predstavnik kriminalac, perverznjak, neprijatelj naroda i agent svake moguće obaveštajne službe na svetu.

Treća generacija putinizma je složen ali dosledan sistem, sa međusobno komplementarnim sastojcima, kao što je to bila i Surkovljeva verzija koja mu je prethodila. Novi, tvrdokorniji model nastao je kao odgovor na rusku ekonomsku stagnaciju. Bez novca za kupovinu glasova, potrebno je pribeći programu masovnog ispiranja mozga ne bi li se u glasačima podstakla “bezuslovna ljubav prema režimu”.