Zavjesa je pala na još jedno svjetsko prvenstvo u fudbalu. Šezdeset i četiri utakmice su za nama, novi prvak svijeta je Francuska, Hrvatska i Belgija su ostvarili istorijske plasmane i sve je to sjajno. Sve novine pišu o fantastičnom Kilijanu Mbapeu (i s pravom), reprezentacije sa podijuma su već doživjele svoje dočeke, i svijet se polako – vrlo polako – vraća u normalu.
Stoga, evo nekih par završnih misli o dominantnim utiscima sa ovog svjetskog prvenstva u fudbalu. Neću previše pjeniti o tome koliko je Francuska dobra ili ovo ili ono, o tome ste imali priliku da čitate u dnevnim tekstovima ako ste pratili (a ako niste svi su još živi!). Ovo je više neki moj osvrt na par tema koje su mi se učinile zanimljivima, i kojima možda nisam posvetio dovoljno pažnje u dnevnim pregledima.
ODLAZI CIRKUS IZ NAŠEG MALOG GRADA
Sve su prilike da je Mundijal u Rusiji bio voz poslednje šanse za neke od najvećih fudbalera moderne ere. Pre svega, ovde mislim na Lea Mesija, čija je Argentina za dlaku izbegla potpuni debakl, ali svakako razočarala – razočarao je bogami i on, pogotovo otkako je javna tajna postala da za „albiseleste“ ne igra lep već Mesijev drugar.
Tako je još prije turnira u interno-političkom obračunu stradao Mauro Ikardi, jedan od najboljih špiceva Serije A (vrlo vjerovatno zbog činjenice da su Maksi Lopez i Mesi braćale, a ako se pitate kakve veze Maksi ima sa svime time, guglajte „Wanda Nara“ i sve će vam se samo kasti), a pre neki dan smo saznali i da je fudbaler Barselone selektoru Horheu Sampaoliju „zabranio“ da u igru ubacuje Đovanija Lo Selza i Federika Fazija. Nije isključeno da će Mesi kao veteran ući u selekciju za četiri godine, ali opet, nije ni verovatno.
https://twitter.com/BantsFootballFC/status/1010076546546184193
Sa druge strane, Kristijano Ronaldo je dve godine stariji od Argentinca, ali ja barem za njega nemam sumnje da će on u Kataru itekako pikati lopte. Ronaldo je upravo prešao u Juventus u godinama kada mnogi već razmišljaju o Americi ili dalekom istoku, spreman da se još jednom pokaže pred svima i možda osvoji Ligu Šampiona i sa trećim različitim klubom. Ono u šta sam apsolutno siguran je da će Ronaldo na zimu 2022. biti dio portugalske selekcije, gdje će krenuti u lov na zvanje prvog čoveka koji je zatresao mrežu na pet Mundijala. Ako on to bude htio, a svi znamo da hoće, jel’te.
https://twitter.com/IconicCristiano/status/1013510633290174465
Inače, od svjetskih prvenstava su se verovatno oprostili i Luis Suarez (31 godina), Edinson Kavani (31), Vensan Kompani (32), Olivije Žiru (32), Luka Modrić (33), Kun Aguero (30), Serhio Ramos (32), Radamel Falkao (32), Dijego Kosta (30) i mnogi drugi, a svoju penziju pre par nedelja objavio je i Andres Inijesta. Kraj jedne ere, praktično.
FUDBAL I POLITIKA SE (NE) MEŠAJU
Ide ta priča da se fudbal i politika ne mešaju, ali fudbal i politika idu zajedno kao jaja i slanina. Svjetska i europska prvenstva su bukvalno parade nacionalizma i mjeseci u kojima se nacionalni ego razbudi kod ovakih i kod onakvih, a fudbalski uspijesi bivaju ispolitizirani na ovaj ili onaj način. Može FIFA da priča koliko god hoće da tako „ne valja“, ali to se radi za sve pare a kažnjeni budu samo probrani.
Tako su, recimo, državni srpski mediji brže-bolje stigli da apostrofiraju činjenicu da je Kostarika „među prvima priznala Kosovo“ iako sumnjam da većina njenih fudbalera umije da prikaže našu južnu pokrajinu na karti svijeta. Meč protiv Švicarske smo shvatili kao novi boj na Kosovu, a da nismo sami u tome pokazali su i Granit Džaka i Džerdan Šaćiri koji su proslavili onako kako su proslavili i time rasplamsali pravi mali internet rat koji se odnio daleko van naših granica i naše sfere interese. Njihovo „orlovanje“ su neki strani novinari osudili, neki bogami i pozdravili, a švicarski savez je reagirao sa par izjava glasnog negodovanja (na šta su pak negodovali švicarski Albanci, i tako u krug). Svojevrsnu kodu ovoj baladi dao je onaj Šveđanin koji je sa klupe iz sprdnje pokazivao „orlove“ nakon što su Švajcarci ispali u osmini finala – njega, doduše, niko nije kaznio.
Bilo je tu još interesantnih zezancija. Recimo, Dejan Lovren koji uz „bojnu Čavoglave“ slavi pobedu Hrvatske nad Argentinom, što je ne toliko uvredljivo koliko van pameti (osim ako ovo nekako ne implicira da je Mesi Srbin, onda u redu), pa onda Domagoj Vida i Ognjen Vukojević koji „banderaše“ posle eliminacije Rusije, i na kraju fantastična izjava Davora Šukera – zvaničnika HNS – koji kaže da Hrvatska nije bila ovako ujedinjena „još od domovinskog rata“, jer realno, daš par golova, baciš par granata, odbraniš par penala, ispališ par metaka, to su sve slične stvari. FIFA još uvek nije reagirala, mada su u slučaju jednako debilne prijave Mladena Krstajića u kojoj je izjednačio VAR i haški tribunal bili dosta ekspeditivni.
Ipak, moje omiljeno nemiješanje politike u sport na ovom turniru odradio je NATO, koji je napravio promo klip u kojem se apostrofira činjenica da su deset zemalja koje sudjeluju na turniru članice sjevernoatlantskog vojnog saveza. U klipu neki momci pikaju fudbalicu u holu NATO zgrade u Briselu, a onda poslije gola odlaze na posao, valjda da odluče koga sledećeg treba bombardirati dok krupnim fontom piše „long live the beautiful game“. Kakve veze članstvo u NATO ima sa kvalitetom fudbala nismo uspjeli da dokučimo, ali okej, bitno je da su oni tu nešto našli.
https://twitter.com/NATO/status/1015699798241021954
BOJ NE BIJE SVIJETLO ORUŽJE
Njegošev citat posvećujem selekcijama koje su uprkos činjenici da je sve bilo protiv njih herojski odradile svoj nastup na Mundijalu, i stigle ponekome i da pomrse račune. Južna Koreja je napravila giga-senzaciju kada je poslala Nemce kući, i to u utakmici koja je za njih barem bila revijalnog karaktera. Ipak, odigrali su časno i herojski i ostali zapisani u istoriji Mundijala – svaka im čast.
Šta tek reći o Irancima? Da je ono lep fudbal – nije, ali da su odigrali herojski jesu. Iako su došli na turnir hendikepirani sankcijama, koje su toliko duboke da Najk nije hteo da im isporuči kopačke (što je stvarno jajarenje na 99. nivou), samo ih je malo sreće delilo od eliminacije favorizovanog Portugala i prolaska u osminu finala. Iranci su se možda vratili kući prvim avionom, ali su doneli svojim građanima veliko osećanje ponosa i sreće zbog prikazanih partija, što se može odraziti na buduća učešća na velikim turnirima.
بازگشت ملیپوشان به میهن pic.twitter.com/YsPaku9WsQ
— Team Melli IRAN (@TeamMelliIran) June 27, 2018
I za kraj, jedno srce za Senegal koji je eliminisan zbog par zarađenih kartona više. Mislim, jesu odigrali tunjavo svoju poslednju utakmicu ali bre, da ispadneš na kartone…i to posle onakvog početka…baš bez veze.
OVAJ SPEKTAKULARNI FEJL OD AUTA
Realno, ovaj pokušaj je sve.
NEKI DRUGI NEMCI
Ja sam rođen 1980, i doživeo sam deset Mundijala. Do početka SP u Rusiji ovog ljeta, samo dvaput su za mog života Njemci odigrali manje od maksimalnih sedam utakmica na turniru, i to 1994 i 1998. Zamislite onda koliki je bio šok vidjeti ih kako podvijenog repa odlaze na aerodrom posle šok-utakmice sa Južnom Korejom koju sam već spomenuo?
Njemci su odigrali jeziv prvi meč sa Meksikom, onda protiv Švedske na kratko podsjetili sve prisutne na onu staru poskočicu o tome kako se fudbal igra 90 minuta i uvek na kraju pobjedi Nemačka, i zatim krahirali protiv uporne i posvećene Koreje. U sve tri utakmice, doduše, moglo se videti da ovaj „Elf“ nije bio toliko gladan trijumfa kao pre četiri godine u Brazilu. Osjetio se tu faktor zasićenja, što je pomalo i nevjerovatno jer ne pamtim njemačke reprezentacije kojima nije stalo do pobjede. Pamtim neke loše Njemačke, poput one gerijatrijske ustanove koju je na Euro 2000. poveo Erih Ribek, ali i njima je bilo stalo do pobede. Ove je baš, da prostite, boleo kurac.
It's game over for Germany in this year's #WorldCup. German football fans around the world shed tears over losing to South Korea on Thursday https://t.co/Kht13FFKcG #GERKOR #tictocnews pic.twitter.com/F0hshzx6Cz
— Bloomberg Originals (@bbgoriginals) June 28, 2018
Revnosna njemačka štampa je kasnije otkrila da su neki igrači više vremena proveli igrajući igrice u hotelskim sobama nego spremajući se za utakmice (navodno su bećari zaglavljivali do sedam ujutru na Fortniteu), mada, kako su odigrali pripreme svima je bilo pomalo jasno da se neki kolaps sprema. Doduše, za Njemce je kolaps kad ne uđu u polufinale – ovako nešto niko nije očekivao. DFB je svakako ukazao dalje poverenje Jogiju Levu, a ovaj će imati pune ruke posla da „počupa korov“ pred nailazeću Ligu Nacija i evropsko prvenstvo. Talenat je tu, sad valja samo ponovo uspostaviti tu staru dobru nemačku discplinu.
VAR, VAR, VAR I SAMO VAR
Posle utakmice sa Švajcarskom sam napisao ogorčeni rant o upotrebi VAR tehnologije, i još uvek sam pri tom stavu – ili nam ga dajte u fulu, ili nam ga ne dajte uopće. Ako je VAR uveden da iskorijeni greške, nevjerovatno je da ga onda suci konsultuju tek u određenim situacijama. Dajte lijepo trenerima crvene zastavice kao u američkom fudbalu, imate pravo na dva čelendža po poluvremenu, pa ako uludo potrošite jedan oduzima vam se pravo jedne izmjene. Molim lijepo.
Ovako, uzmite primjer iz finala – gol posle kojeg je Francuska povela sa 1-0 (tj. autogol) došao je iz nepostojećeg faula. Grizman se bukvalno prosuo bez kontakta, i pola minuta kasnije Hrvatska je gledala deficitu u oči. Recimo, tu su Hrvati mogli da „prospu“ jedan čelendž i ostanu u igri. Ali, VAR nije bio ovlašten da na ovom turniru pregleda neke „obične“ faulove pa se tako desilo i to što se desilo.
Stoga, ili ćemo ful digital ili ful analog. Ova siva zona ne prija nikome.
HRVATSKA U FINALU I PROPRATNA HISTERIJA
Ovdje je već sve rečeno. Ja nemam šta da dodam.
NEJMAROVO KOTRLJANJE KAO PARAFRAZA JOŠ JEDNOG BRAZILSKOG NEUSPEHA
Mislim da nema potrebe previše ljuštiti o tome kako i zašto. Opet, samo ovaj mim je dovoljan.
QUO VADIS, SRBIJO?
I tako, završio se još jedan turnir za Srbiju. Na papiru, isto onako kako i 2006 i 2010, ali možda ipak i malo različitio.
Prvo i najbitnije, došli smo sa igračkim kadrom koji obećava. Mi od njih nismo dobili nikakav rezultat na ovom SP, ali ćemo možda u dogledno vreme i nešto uraditi. Priča o smjeni generacija je najtrulija moguća, ali kad nam stariji igrači ne valjaju, daj onda ove nove da isprobamo, koji ako i ništa imaju reputaciju svetskog šampiona.
Sve je to lijepo, ali onda ide ono drugo. Naše igrače je na Mundijal odveo potpuni dunster, selektor-amater, i neko ko uopšte nije trebalo da sedi na klupi Srbije. Samim time, on je donekle aboliran krivice (naravno, mogao je i on da odbije kad su mu nudili al’ budimo realni, ko da odbije all inclusive put u Rusiju i mogućnost da se zezaš o državnom trošku?), i svi mediji – pa i ovaj – su mu pružili što bi kolege rekli benefit of doubt, a on se odužio možda i najnekompetentnijim selektorskim mandatom još od Dejana Savićevića.
Bilo je pomalo i tugaljivo gledati koliko je van svega Krstajić delovao na dve trećine utakmica. Ako smo Kostariku porazili na čist kvalitet, protiv Švajcarske smo nadigrani i na terenu i taktički, a meč sa Brazilom bio je pomalo i komičan koliko je tragično vođen. Krstajićev taktički akumen podsetio je na sjajnu eru bata Đore i njegove mitske izmene protiv Rusije u Beogradu, ali dobro – dobro, nemojmo sad prejako po njemu. Čovek prosto nije dorastao zadatku. Što naravno ne sprečava Savu Miloševića da javno kontemplira kako bi on voleo da se Krstajiću pruži prilika da nam se još dokaže, a to je već jebiga opasno. Jer ništa brže neće progutati ovu perspektivnu generaciju fudbalera nego par ludaka na klupi.
Ali hajde da se fokusiramo na pozitivu. Neko će se latiti posla i raditi sa ovim momcima i napraviti nešto od njih. Ili neće. Ali štagod, molim vas još jednom, pre nego što krenete o tome kako niko „neće da igra za lopove u savezu“, „za kumove i agente“ i tome slično, pogledajte Hrvatsku još jednom. Hrvatsku čiji najbolji igrač i osvajač zlatne lopte je trenutno pod istragom za krivokletstvo, Hrvatsku koja je toliko čvrsto u šaci fudbalske mafije i Hrvatsku naspram čije prve lige JSL izgleda kao model transparentnosti.
I naučite nešto od njih.
wpDiscuz