Nino Raspudić: Plenkovićev paradoks i nedodirljivost petokrake

Od­go­đe­no – na­po­la ri­je­še­no, mogao bi, po do sa­da po­ka­za­nom, gla­si­ti pre­mi­jer­ski mo­to An­dre­ja Plen­ko­vi­ća. No u vri­je­me ko­je zah­ti­je­va od­luč­no do­no­še­nje od­lu­ka i jas­no pre­uzi­ma­nje od­go­vor­nos­ti, tak­vo sta­ja­li­šte je si­gu­ran put u po­li­tič­ku pro­past, is­ti­na, ma­lo od­go­đe­nu.

Zad­nja do­ga­đa­nja oko Agro­ko­ra i is­hod ra­da Vi­je­ća za su­oča­va­nje s po­s­lje­di­ca­ma vla­da­vi­ne ne­de­mo­krat­skih re­ži­ma naj­bo­lji su po­ka­za­te­lji, na raz­li­či­tim ra­zi­na­ma, prak­tič­nih po­s­lje­di­ca plen­kiz­ma. Do­no­še­nje ad hoc za­ko­na i ne­po­treb­no pri­vre­me­no mi­je­ša­nje dr­ža­ve u od­no­se iz­me­đu vje­rov­ni­ka po­sr­nu­log pri­vat­nog kon­cer­na bi­lo je sa­mo od­ga­đa­nje su­oča­va­nja sa stvar­noš­ću. Na­kon što je go­di­na­ma gle­da­la ka­ko ras­te, ne­za­ko­ni­to pos­lu­je i tru­li To­do­ri­ćev mons­trum, ko­jem je do­brim di­je­lom u sve­mu to­me “da­va­la ru­ke”, is­ta po­li­tič­ka struk­tu­ra se od­lu­ču­je iz­rav­no umi­je­ša­ti, e da bi se spri­je­čio ne­kon­tro­li­ra­ni ste­čaj pre­ve­li­kog, dak­le “stra­te­ški važ­nog” Agro­ko­ra.

______________piše: Nino Raspudić I Večernji.hr

Plen­ko­vić je la­ni, uz po­moć Mar­ti­ne Da­lić, oda­brao i is­tu­rio po­vje­re­ni­ka An­tu Ram­lja­ka, da bi se kas­ni­je, kad je kre­nu­la me­dij­ska palj­ba, ele­gant­no iz­mak­nuo kao da ne­ma s njim ni­kak­ve ve­ze. Bu­du­ći da ni­je sa­mo­ini­ci­ja­tiv­no do­šao s ces­te i za­sjeo u fo­te­lju po­vje­re­ni­ka, Ram­ljak je, shva­tiv­ši da je os­tav­ljen sam na vje­tro­me­ti­ni, ra­zum­lji­vo, dao os­tav­ku. Sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci pri­je fa­tal­nog po­to­nu­ća bro­da, na­kon od­bi­ja­nja ci­je­log ni­za dru­gih, sret­ni­jih kan­di­da­ta, ulo­gu ka­pe­ta­na pre­uzeo je jav­nos­ti sla­bo poz­nat Fa­bris Pe­ru­ško. Iz­raz li­ca no­vog po­vje­re­ni­ka na ti­skov­noj kon­fe­ren­ci­ji go­vo­rio je sve – ve­se­li­je su valj­da iz­gle­da­li lju­di ko­ji su di­rek­tiv­nom pre­uzi­ma­li no­go­met­nu re­pre­zen­ta­ci­ju Sje­ver­ne Ko­re­je na ru­bu eli­mi­na­ci­je u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma.

Opor­ba nju­ši krv i ide na tre­nut­no naj­sla­bi­ju Plen­ko­vi­će­vu ka­ri­ku, Mar­ti­nu Da­lić, či­ji će opo­ziv tra­ži­ti u Sa­bo­ru. Oprav­da­no se sum­nja ka­ko Plen­ko­vić vi­še ne­ma ve­ći­nu – pri iz­gla­sa­va­nju no­ve pred­sjed­ni­ce po­vje­rens­tva za su­kob in­te­re­sa imao je 75 ru­ku, a ne oče­ki­va­nih 78. Špe­ku­li­ra se da su fa­li­le tri Pu­pov­če­ve, ko­jem su ape­ti­ti, na­ro­či­to na­kon pro­pas­ti Tes­la ban­ke, na­ras­li pa po­ka­zu­je zu­be ne bi li do­bio još vi­še. Pu­po­vac dr­ži Plen­ko­vi­ća za stra­te­ško mjes­to, mo­že mu sva­kog tre­nut­ka obo­ri­ti vla­du, i pri to­me ni­je jed­ni.

Plen­ko­vi­ćev pa­ra­doks je slje­de­ći: for­mal­no je naj­moć­ni­ji čo­vjek u hr­vat­skoj po­li­ti­ci, pred­sjed­nik naj­ja­če stran­ke i pre­mi­jer, ali je is­to­vre­me­no i naj­sla­bi­ji i naj­o­vis­ni­ji ak­ter na po­li­tič­koj sce­ni. On je po­li­tič­ki lu­tak bez ba­ze ko­ji vi­si o pu­no ko­na­ca, a gu­bi­tak bi­lo ko­jeg od njih zna­či mu nu­žan pad. Je­dan dr­ži Pu­po­vac, je­dan HNS, je­dan Ban­dić, je­dan pre­os­ta­li ma­njin­ci, je­dan ili vi­še njih ne­ko­li­ko frak­ci­ja u HDZ-u. A to su sa­mo for­mal­ni, vid­lji­vi kon­ci. Ko­li­ko je tu još ne­vid­lji­vih, oli­gar­hij­skih, me­dij­skih, bri­sel­skih, mo­že­mo sa­mo pret­pos­ta­vi­ti. Sto­ga mu ni­je la­ko. Sje­či­vo ko­je mu mo­že pre­re­za­ti tan­ke kon­ce vlas­ti mo­že bi­ti ras­plet Agro­ko­ra, ali i, pri­mje­ri­ce, ra­ti­fi­ka­ci­ja Is­tan­bul­ske ko­nven­ci­je.

Bo­žo Pe­trov je ovog tjed­na ko­nač­no iz­a­šao iz or­ma­ra i kao pr­vi li­der važ­ne stran­ke re­kao da je pro­tiv ra­ti­fi­ka­ci­je zlo­glas­ne ko­nven­ci­je. Po­zvao je Plen­ko­vi­ća da o to­me otvo­ri ras­pra­vu u Sa­bo­ru, če­ga se ovaj pa­nič­no bo­ji jer mu na tom pi­ta­nju HDZ pu­ca po ša­vo­vi­ma. Plen­ko­vić je tu u po­zi­ci­ji Bu­ri­da­no­vog ma­gar­ca – s jed­ne stra­ne su oče­ki­va­nja Bruxel­le­sa i dra­gih am­ba­sa­da, a s dru­ge stra­ne se bo­ji ba­ze i ne­pos­luš­nos­ti zas­tup­ni­ka HDZ-a ko­ji se na­da­ju po­li­tič­koj ka­ri­je­ri i na­kon ovo­ga man­da­ta, a ne mo­gu kao on od­ma­gli­ti u Bruxel­les ili Stra­sbo­urg. Plen­ko­vi­ćev­sko no­jev­sko rje­še­nje i tog pi­ta­nja sto­ga se sve­lo se na – ig­no­ri­raj, ne spo­mi­nji. Is­tup Bo­že Pe­tro­va je pri­je­lo­man.

Most pres­ta­je bi­ti la­ba­va plat­for­ma ne­za­vis­nih lis­ta bez za­jed­nič­ke ide­olo­gi­je i po­či­nje se pre­zen­ti­ra­ti kao auten­tič­na, umje­re­no kon­zer­va­tiv­na op­ci­ja. Ti­me je kre­nuo u iz­rav­nu bor­bu s HDZ-om i za is­to bi­rač­ko ti­je­lo ko­je Plen­ko­vić od­bi­ja sva­kim no­vim po­te­zom. Cr­k­va u tom sra­zu si­gur­no ne će bi­ti na stra­ni pro­mi­ca­te­lja rod­ne ide­olo­gi­je pod krin­kom sp­rje­ča­va­nja na­si­lja nad že­na­ma. U Slo­vač­koj je Is­tan­bul­sku ko­nven­ci­ju od­ba­ci­la so­ci­jal­de­mo­krat­ska vlast pa is­pa­da de je naš “des­ni” HDZ na bri­sel­sko uprav­lja­nje, lje­vi­ji od so­ci­jal­de­mo­kra­ta u ne­kim sred­njo­europ­skim zem­lja­ma. S ob­zi­rom na sta­nje u SDP-u, ne bi ču­di­lo da u bu­duć­nos­ti HDZ os­ta­ne zad­nja uz­da­ni­ca lje­vi­ce u Hr­vat­skoj. Još jed­no od­ga­đa­nje i pi­la­tov­sko de­le­gi­ra­nje Plen­ko­vi­ću je ovih da­na doš­lo na na­pla­tu. Ne zna­ju­ći ka­ko se pos­ta­vi­ti pre­ma pro­ble­mu pro­ble­ma­tič­nog zna­kov­lja, usred po­le­mi­ka o slu­ča­ju HOS-ove plo­če u Ja­se­nov­cu, Plen­ko­vić se la­ni od­lu­čio na drev­no rje­še­nje – kad ne že­liš ili ne mo­žeš ri­je­ši­ti pro­blem, os­nuj ko­mi­si­ju.

Ko­mi­si­ja se u ovom slu­ča­ju zva­la Vi­je­će za su­oča­va­nje s po­s­lje­di­ca­ma vla­da­vi­ne ne­de­mo­krat­skih re­ži­ma. Pri­vid oz­bilj­nos­ti dao joj je pred­sjed­nik HAZU-a Zvon­ko Ku­sić, oku­piv­ši, bez jas­nog kri­te­ri­ja, 17 oso­ba, uglav­nom po­vjes­ni­ča­ra i prav­ni­ka, ka­ko se uobi­ča­va re­ći “s ci­je­log po­li­tič­kog spek­tra”, ia­ko će kas­ni­je po­ka­za­ti ka­ko je i tu do­mi­ni­ra­lo “50 ni­jan­si cr­ve­ne”. Ti lju­di su se li­je­po dru­ži­li go­di­nu da­na i iz­ba­ci­li prav­no neo­bve­zu­ju­ći dokument iz dva di­je­la. Oko pr­vog di­je­la su se usu­gla­si­li, a oko dru­gog ni­su pa će ne­ki da­ti iz­dvo­je­na miš­lje­nja.

Dak­le, na­kon go­di­nu da­na, ni­su se mo­gli u pot­pu­nos­ti slo­ži­li ni oko to­ga da li se sla­žu ili se ne sla­žu, jer ni­ti su se u pot­pu­nos­ti slo­ži­li oko za­jed­nič­kog do­ku­men­ta ni­ti su se slo­ži­li da se ne sla­žu, što bi ipak bi­lo mi­ni­mal­no sla­ga­nje. Za­klju­čak, oko ko­jeg se svi ne sla­žu, je da je zna­kov­lje ko­je se ve­že uz fa­šis­tič­ki to­ta­li­ta­ri­zam ne­pri­hvat­lji­vo, a da jed­nu iz­nim­ku či­ni poz­drav “Za dom sprem­ni” u zna­kov­lju HOS-a i to is­klju­či­vo na obi­lje­ža­va­nju ob­ljet­ni­ca iz Do­mo­vin­skog ra­ta, dok ko­mu­nis­tič­ki sim­bo­li ni­su pro­ble­ma­tič­ni.

Pr­vo iz­dvo­je­no miš­lje­nje ko­je je pro­cu­ri­lo u jav­nost dao je Želj­ko Ta­njić, rek­tor Hr­vat­sko­ga ka­to­lič­kog sve­uči­li­šta. U nje­mu is­ti­če: “Hr­vat­ski Us­tav je od­ba­cio ko­mu­nis­tič­ki sus­tav, a net­ko ipak tra­ži da os­ta­nu ko­mu­nis­tič­ki sim­bo­li? Pa po če­mu je on­da taj sus­tav od­ba­čen? Ko­ja je on­da lo­gi­ka za­dr­ža­va­nja ko­mu­nis­tič­kih sim­bo­la? Od­ba­čen po­li­tič­ki, eko­nom­ski, druš­tve­ni i sva­ki dru­gi ko­mu­nis­tič­ki sus­tav, a sim­bo­li os­ta­ju. Za­što? Ko­jom lo­gi­kom? Bu­du­ći da je ko­mu­nis­tič­ki sus­tav osu­đen u Eu­ro­pi i u Hr­vat­skoj, sim­bo­li to­ga sus­ta­va ne mo­gu se upo­treb­lja­va­ti u de­mo­krat­skom druš­tvu”. Os­ta­je dak­le do­jam da je ko­nač­ni is­hod 2:1 za pe­to­kra­ku.

Umjes­to da smi­ri stras­ti u jav­nos­ti, ovak­vo sla­ga­nje uz dje­lo­mič­no nes­la­ga­nje oko sla­ga­nja sa­mo će ih pro­du­bi­ti. HDZ-ov pi­no­ki­jev­ski od­nos pre­ma ko­mu­nis­tič­kom to­ta­li­tar­nom nas­li­je­đu još jas­ni­je se ovog tjed­na mogao vi­dje­ti u Za­pre­ši­ću. U ta­moš­njem Grad­skom vi­je­ću u ko­jem ve­ći­nu ima HDZ iz­gla­san je pri­jed­log po ko­je­mu će se dio do­sa­daš­nje uli­ce mar­ša­la Ti­ta pre­ime­no­va­ti u uli­cu kar­di­na­la Ste­pin­ca, dio u Ave­ni­ju hr­vat­skih bra­ni­te­lja, dok će je­dan dio nas­ta­vi­ti no­si­ti ime po ju­gos­la­ven­skom ko­mu­nis­tič­kom dik­ta­to­ru.

Dak­le, za­pre­šić­ki HDZ-ov­ci su 2018., go­to­vo tri de­set­lje­ća na­kon pa­da ko­mu­niz­ma i Ju­gos­la­vi­je do­ni­je­li po­vi­jes­nu od­lu­ku o skra­ći­va­nju uli­ce mar­ša­la Ti­ta. Po­seb­no je bi­zar­no to da je dio uli­ce na­zvan po nje­go­voj žr­tvi, bla­že­nom Ste­pin­cu, a dio po hr­vat­skim bra­ni­te­lji­ma ko­ji su bra­ni­li Hrvatsku od Ti­to­ve JNA. Sve to HDZ-ov­ci res­pek­ti­ra­ju, ali opet su, za sva­ki slu­čaj, os­ta­vi­li ko­mad i za dru­ga Ti­tu. Oči­to se ra­di o di­rek­ti­vi sre­diš­nji­ce, a ne o lo­kal­noj pa­me­ti. HDZ sve vi­še pod­sje­ća na maj­mu­na iz afrič­ke pos­lo­vi­ce ko­jeg mo­raš pus­ti­ti da se pop­ne na dr­vo da bi mu se vi­dje­la cr­ve­na straž­nji­ca.

Oni bi, kao, pre­ime­no­va­li, ali ma­lo, otvo­ri­li bi ar­hi­ve, ali ta­ko da os­ta­nu po­lu­za­tvo­re­ni. Ne bi iš­li pro­tiv bra­ni­te­lja, ali će us­put zva­nič­no ame­no­va­ti (ju­go) ko­mu­nis­tič­ke sim­bo­le. Za­bav­no je ka­ko sim­pa­ti­ze­ri, do­brim di­je­lom i iz­rav­ni uži­va­te­lji, ko­mu­nis­tič­kog nas­li­je­đa u ovak­vim te­ma­ma odjed­nom pos­ta­ju ve­li­ki tuđ­ma­nis­ti, na­vo­de­ći ka­ko je pr­vi pred­sjed­nik bio Ti­tov par­ti­zan i ge­ne­ral, dak­le ko­ta­čić tog re­ži­ma sko­ro dva de­set­lje­ća. Ali po­li­tič­kim Hr­va­ti­ma Tuđ­man ni­je drag zbog to­ga, već una­toč to­me, dak­le is­klju­či­vo zbog ono­ga što je ra­dio na­kon što je evo­lu­irao i su­ko­bio se s tim re­ži­mom. Ni­je de­ve­de­se­tih hrvatsku voj­sku oki­tio par­ti­zan­skim zna­kov­ljem, ni­ti je u ra­tu it­ko bra­nio de­mo­krat­sku Hrvatsku pod pe­to­kra­kom, već ju se pod njom is­klju­či­vo na­pa­dao.

Kod zna­čenj­ski na­bi­je­nih sim­bo­la kao što su to­ta­li­tar­ni čin in­ter­pre­ta­ci­je je uvi­jek i po­li­tič­ki čin. Sto­ga bi se od Plen­ko­vi­ća oče­ki­va­lo da, na­kon za­klju­ča­ka nje­go­vog ad hoc sa­vje­to­dav­nog Vi­je­ća, pre­uz­me od­go­vor­nost i pred­lo­ži do­ra­du za­kon­skih ok­vi­ra, ako još uop­će ima ve­ći­nu u Sa­bo­ru. Pri to­me va­lja ima­ti na umu ka­ko za­bra­ne u pra­vi­lu do­vo­de do do­dat­nog fe­ti­ši­zi­ra­nja sim­bo­la. Pa će te ono što bez do­volj­no ši­ro­kog kon­sen­zu­sa iz­ba­ciš iz pros­to­ra za­ko­ni­tos­ti u pra­vi­lu su­tra do­če­ka­ti na sta­di­oni­ma i zi­do­vi­ma.