KOTOR VAROŠ, 13. septembra – Ivo Andrić kaže da je u svoje vreme na turskom dvoru postojalo naročito zvanje: evet-efendija. Njegova dužnost bila je da klima glavom na sve što sultan kaže… Andrić, na žalost, nije zapisao ništa više o ovom zanimanju. Ni kod drugih nismo našli ništa o evet-efendiji. O svemu ostalom možemo samo nagađati. Recimo: kako je izgledao opis radnog mesta evet-efendije? Koliko je bilo izvršilaca? Koje su uslove morali da ispune?
Iz šturog podatka da je dužnost evet-efendije bila isključivo da klima glavom na sve što sultan kaže, mogao bi se steći utisak da je to bio jednostavan posao, da ga je mogao obavljati svako. To može pomisliti samo laik i onaj ko se ne udubljuje u važnost i delikatnost ovakvog posla. Sultan ne bi u svojoj blizini trpeo prostaka koji bi mehanički klatario glavom gore-dole kao da otresa zobnicu. Klimanje glavom je moralo biti strogo, odgovorno i ubedljivo. Mogao je klimati samo onaj sa urođenim smislom za klimanje, onaj koji je u svako klimnuće verovao celim svojim bićem. Kao što znamo, ima klimanja i – klimanja!
Možemo samo pretpostaviti kakva su sve klimanja bila potrebna da bi sultan bio zadovoljan. Bilo je tu različitih klimoglava, podizanja obrva (jedne ili obe), mrdanja ušima, nabiranja čela, pućenja i izvijanja usana, širenja i skupljanja zenica, spuštanja i podizanja očnih kapaka, naklona pod raznim uglovima – od jedva primetnih do najdubljih – već prema tome šta je sultan rekao i kakva mu je podrška najviše odgovarala. Morala je to biti ne samo čitava jedna filozofija nego i prefinjena umetnost. Ne možemo ni naslutiti koliko ima varijanti klimoglava. Verovatno da je nemoguće prepisati sve finese koje se mogu postići samo klimanjem glave bez drugih rekvizita. Ali ako je evet-efendija imao kapu, bradu, štap, brkove, periku, stolicu, uniformu – nije lako ni zamisliti koliko je bilo složeno i važno ovo zanimanje…
Naše je mišljenje da je evet-efendija morao biti samo jedan i da sultan nije ovo zanimanje proširivao na široke narodne mase. Za tu odgovornu funkciju bio je dovoljan samo jedan izvršilac, pod uslovom da je izabran najbolji, najhrabriji, najugledniji, najobrazovaniji. Sultan je morao voditi računa da ovu dužnost poveri onome kome je najviše verovao ne samo on nego i ceo narod. To je svakako bio neko od najbolje kuće, najplemenitije loze, besprekorne prošlosti, najvećih zasluga, neustrašiv i nepodmitljiv. Ako se najbolji prihvati uloge evet-efendije, dovoljan je jedan za celo carstvo. Položaj evet-efendije morao je biti najugledniji i nije ga mogao zauzeti ko bilo. Sultan je znao kome da ga poveri.
Naravno, ovo su samo pretpostavke u nedostatku pravih podataka o ovom neobičnom zvanju čije je postojanje samo zabeležio Ivo Andrić.
Matija Bećković
wpDiscuz
