U petak, 31. januara 2020, Svjetska zdravstvena organizacija proglasila je zvanrednu situaciju zbog korona virusa na globalnom nivou, jer je virus nastavio da se širi van granica Kine. Dva slučaja obolevanja potvrđena su u Velikoj Britaniji.
Vijest da je od reinkarnacije SARS-a umrlo 213 ljudi, udarna je na svim medijima. Paralelno se plasiraju naučne činjenice i teorije zavjere. Privatno se prepričavaju „anegdote“ iz domaćih apoteka, kako su Kinezi pokupovali sve zalihe zaštitnih maski.
U Kini, konkretnije, provinciji Hubej, još konkretnije – gradu Vuhanu, odakle je krenula zaraza, vlasti su zabranile sve vidove transporta, trgovinu životinjama i morskim plodovima, a preporučile ostanak građana u kućama. Po ovdašnjoj čaršiji se uporedo šuška da su „svi naši Kinezi, upravo odatle“.
Autobus broj 95, istog dana rano popodne. U polupraznom prednjem delu, kod vozača, stoji jedna atraktivna pandurka. Nokti joj dugi, ruž na usnama, pa je sva prilika da radi u administraciji. Dal’ je nosila pištolj, nisam gledala.
Na stanici Zeleni vijenac na prednja vrata hoće da uđu dve mlade Kineskinje, sa dva povelika kofera. Jedna nosi zelenu kiruršku pokrivku za usta, sumnjivu obranu od podmuklih mikroorganizama.
– Next door – kaže im pandurka na tečnom engleskom. Djevojke poslušno kreću u navedenom pravcu, al’ majstor zatvara sva vrata, i one ostaju napolju.
– Zašto ste ih izbacili, bilo je dovoljna mejsta? neki mi đavo ne da mira, pa se trsim za prava Kineskinja.
– Ja samo hoću da ih naučim redu. Jer, kad su u Kini, itekako su poslušni. Znam ja, bila sam – policajka odgovara prpošno i ponosno.
– Ali, nisu uspjele da uđu – i dalje se zalažem protiv diskriminacije.
– Njihov problem. Jel’ vi to nemate s kim da pričate kod kuće, pa se sa mnom svađate? – ljepojka se sve više roguši.
Odjednom se javlja neka žena, sa komšijskog mi sjedišta, obraća se organu reda. „Hvala vam u svakom slučaju što ste nas poštedjeli moguće zaraze“, možda i nesvjesno ubada u poentu tek minulog događaja.
Pandurka se smješka, skromno prima priznanje, i nastavlja da trtlja o dalekoistočnim putovanjima. Ćaskanje između dve istomišljenice nastavlja se u pravcu zluradih komentara da je Kineski tržni centar u Bloku 70 prazan. Avetinjski (he-he-he-he).
Ni jedna nema informaciju da je iznijeta činjenica u neposrednoj vezi sa proslavom kineske Nove godine. Naime, Kineski tržni centar je prazan sve do 9. februara, bar kako stoji na obaveštenju na vratima.
Taj dan je nedelja, obično udarna u smislu cunjanja lavirintima svakojake ponude, ali ne i sada, kada je maltene pola lokala zakatančeno. Na nekima piše, dibidus po pravilima srpskog pravopisa, da su odsutni zbog godišnjeg odmora, službenog putovanja, produžetka praznika… Ili se pauza u radu ne obrazlaže, ali ističe dan ponovnog starta, uveliko prošao u većini primera.
Atmosfera je gotovo zastrašujuća, prvenstvno sa ekonomskog aspekta. Navučeni metalni zastori, katanci, kupci da ih na prste prebrojiš, a trgovci poslovično nezainteresovani čine se još autističnijim u svojim mislima. Tek poneka transakcija „na veliko“, u cilju preprodaje.
Ali, mene muči gramatička besprekornost obaveštenja iz jednog konkretnijeg razloga. Kad bilo šta upitam bilo kog od prodavaca o zatečenom vanrednom stanju, taj mi odgovara „ne lazume“, pa se pitam ko li im je one ćage sročio.
Jer, poznavanje jezika domaćina ograničeno je na cenjkanje. I to ukoliko sagovornik nije zaronjen u topli obrok, ili ekran mobilnog. I tako stoje stvari već pune tri decenije, premda su i kod Kineza ekonomske migracije popularne. Pa mi ponekad prosto dođe da ih udavim, u svetlosti fraze „pričaj srpski da te ceo svet razume“,
Ali, kad oni „ne zna“ i „ne lazume“, kako da shvatim šta je u pozadini ovoliko praznjikavosti i opustošenosti? Srećom, pa se naši rado upliću, te odmah „saznajem“ da su vlasnici zakantačenih lokala „u izolaciji“. Ko ih je tu turio, podeljena su mišljenja na „njihova ambasada“, „naši lekari“ i „oni na aerodromu“.
Tu mesta nalaze i hipoteze o poreklu virusa. Sigurno je smišljen da uništi kinesku galopirajuću ekonomiju, kako bi neko drugi (SAD, najverovatnije) zauzeo prvo mesto. Pretpostavku plasira jedna vremešna gospođa, Marija, što sigurnim korakom krstari spletom pasaža od kartonskih kutija.
– A šta je sa Indijom? – Marija postavlja retoričko pitanje na temu privredne hijerahije – i brzo sama sebi odgovara u stilu slovenske antiteze: „Tu tek treba da očekujemo nove zaraze“.
– Ja se ne plašim, što bih se bojala kad nema smrti bez sudnjeg dana – njen je lični stav spram bolesti. Prošla je ona i epidemiju velikih boginja, i bombardovanje, i to trudna, i – ništa, pa što bi se sada utrtila. Jer, nije Marija kao „one babe s pijace što su navukle maske, što bi da žive 1.000 godina“. „Ako se one nisu naživele, ko je?“ raščlanjuje Marija ljudsko „nenormalno“ ponašanje.
Kad su maske u pitanju, ovde ih nose samo dva prodavca, a nijedna mušterija. Prvi trgovac je rapoložen da objasni zašto je „maskiran“, pa veli uz osmeh „ako ti imas virus“ i dalje zamlatara rukama. Mudro zbori, i telom i glasom, jer zašto bi on apriori bio rasadnik infekcije?
Druga je neodređenija, pa stoga i preciznija u ovom, korona slučaju gde se još ne zna način prenošenja bolesti. Ona na moju pantomimu, prosto kaže – „zbog vilusa“. I nastavlja da prebira po rafovima.
Ostale ne mogu da odobrovoljim za razgovor, sve i ako su nesvesni svoje naprasne vidljivosti ili ignorišu opasnost. Jedan me pedalira britkim „dođi za sat vlemena, ima posla“, drugi, nešto ljubaznijim „ne bili u Kini“, misleći na novogodišnje ferije. Treći se prave ludi do konstatacije „sve ladi, sve ladi“, kao da ih i ovlašni pogled na Tržni centar ne demantuje.
Kad me vide u komunikacionom problemu, opet u pomoć pritiču naši, poneko i sa drugačijim opservacijama, koje nisu vezane za karantin. Mladić što koristi kinesku megaponudu za rasplamsavanje sopstvenog kozmetičkog biznisa „najbolje je upućen“, kako sebe predstavlja. I, kao takav se nameće u razgovoru.
– Kad se u Centru pojavila neka nova Kineskinja, i kad su ostali saznali odakle je (Vuhan), međusobno su se dogovorili da produže raspust – kaže. „ Šta je ovo – ’Nova godina, treći deo’ ili ko zna koja epizoda ’Male neveste’- sprda se moj upućeni sagovornik sa scenarijom zatvaranja lokala, sve pršteći jezikom filmskih metafora.
Problem podižem na viši nivo, posetom sudskom tumaču za kineski jezik, na spratu starog Centra. Po njemu, zatečena situacija „nije neobična“, niti različita od prošlogodišnje, pretprošlogodišnje… i tako redom.
Ako se meni čini dugačijom, i na to ima odgovor. Prilike su se, verovatno iskomplikovale „zbog povratka“, odnosno, nekakvih odluka kineskih vlasti, koje ne zna da precizira.
Tumač dozvoljava mogućnost i da je „nekakva preporuka dobijena na aerodromu“, na osnovu koje Kinezi drežde u domovima. Iako i sami apeluju na glupost mera, jer na taj način može biti zaražena „cela desetočlana porodica“.
Prema našim ljudima, tumač dodaje, službenici su manje sumničavi, pa ih, „nakon merenja temperature“, puštaju da idu gde hoće.
– Termometrom? pitam u čudu. On klima glavom potvrdno, pošto još nije čuo za termovizijske kamere. Od pomoći koliko i hirurške maske, razmišljam laički, i naknadno. Pošto ni sama nisam znala za ovo čudo tehnologije.
– Ne znam da li vam je poznat podatak da svakog dana jedna osoba umre od zapaljenja pluća – mladi sudski tumač sad deluje kao da bi da relativizuje stvari. Greška, jer odmah dodaje: „Šta je Kini od milijardu stanovnika da izgubi hiljadu?“
Baš ta cifra je u zvaničnom opticaju, pa me sve više kopka da saznam koje se to konkretne mere preduzimaju kod naših Kineza. Odgovor tražim kod svoje veze u kineskoj ambasadi.
– Tačno je da viđeniji trgovci iz Bloka znaju da dođu ovde na neku vrstu konsultacija – kaže moj insajder. Takvom prilikom dobiju instrukcije koje posle šire. Koliko su poslušni, stvar je čiste statistike otvorenih i zabravljenih lokala u Tržnom centru. E, gde je sad ona pandurka da ih sve nauči redu?
Kao šlag na tortu stiže komentar jednog koji se tu mota bez vidljivog razloga. Šta im vredi i karantin, kad nećemo znati ako je neki ovdašnji Kinez umro od korona virusa. A usled činjenice da „niko nema pojma gde se oni sahranjuju“.
– Verovatno završe u nekom restoranu, cinična je primedba na širok dijapazon namirnica na kineskom meniju. Smejem se kiselo, jer ko sam ja da mu razbijam sinofobiju.
Prethodnu hrabrost iz 95-ice sam izgubila, suočena direktno sa fenomenom svakojakog fantaziranja. Odlazim polupokunjena iz više nego polupraznog tržnog centra.
Kod kuće zaboravim da operem ruke, ali se nažderem belog luka, tradicionalnog medikamenta za sve boljke, od gripa do depresije. Ako on ne spreči koronu da uđe u moj organizam, nek sve ode dođavola, slobodno.