Published On: Sri, ruj. 4th, 2019

BBC: Nevidljivost, nasilje, strah, ali i borba i hrabrost – život LGBT zajednice u Bosni i Hercegovini

Demir*, gej muškarac i musliman iz Sarajeva, vodi i danas unutarnju borbu u pokušaju da pomiri ova dva identiteta.

Kroz poricanje, potiskivanje i autohomofobiju je kao tinejdžerka u Zenici prolazila i Fatima*, danas studentica biologije i outovana lezbijka koja živi u glavnom gradu Bosne i Hercegovine.

Izolacija, strah i neprihvatanje okruženja, čak i unutar same LGBT zajednice, i danas su izazovi za Ajlu*, novinarku i biseksualku.

Za borbenog Mateja Vrebca, studenta talijanskog jezika i književnosti, oduvek je bilo važno da bude „out” i prema sebi i drugima, a porodična tragedija ga je osnažila u odluci da ne izgubi ni dan života skrivajući da je gej.

Ove dve devojke i dva mladića u ranim dvadesetim godinama spaja želja da prihvate sebe, uprkos pritisku i osudama društva. Spaja ih i to što žive stalno na oprezu, a posljednjih dana i osećaj uznemirenosti pred ono što Demir naziva „revolucionarnim i istorijskim događajem”.

Poslednji „prvi Prajd” na Balkanu – sarajevska Povorka ponosa – najavljen je za 8. rujna, a najavljeni su i kontraprotesti.

Kako izgleda biti dio, „potlačene i nevidljive” LGBT zajednice u izrazito tradicionalnom, religioznom, homofobnom i podijeljenom društvu zemlje iz koje stanovnici masovno odlaze i čije posleratne rane jedva da su zaceljene?

„Život pod maskama” – nevidljivost, (ne)prihvatanje, nasilje i strah

prajd u beograduImage copyrightLAZARA MARINKOVIĆ / BBC

„Najveći problemi LGBTI osoba u bosanskohercegovačkom društvu su nevidljivost, izoliranost, neprepoznatljivost, neprihvaćanje i nasilje”, za BBC na srpskom situaciju sumira Vladana Vasić iz Sarajevskog otvorenog centra, organizacije koja godinama radi sa LGBT zajednicom.

Nema sigurnih mjesta i prostora za druženje i upoznavanje – mlađim generacijama je danas donekle olakšano da dođu do kontakata sa drugim LGBT ljudima preko društvenih mreža, ali je zajednica i dalje osuđena na život skrivanja, kažu aktivisti.

„Zenica, kao ni Sarajevo, nema nikakve LGBT kafiće, sve je svedeno na skrivanje. Osim ako nekim slučajem ne upoznaš neku LGBT osobu, pa preko nje dođe do kontakta sa drugima, jako  je teško proširiti to društvo,” objašnjava Fatima.

Odrastajući, većina LGBT ljudi u Bosni navikne na život pod maskom, kaže dvadesetjednogodišnji Demir, student fizike i borac za prava životinja i zaštitu životne sredine u Sarajevu.

„Ne možete biti iskreni ni sa kim i živite u strahu da će vas neko otkriti, ali naučite da se krijete i izolirate”, dodaje.

Demir veruje da ovo „prilagođavanje situaciji” ima cenu i da psihološki loše utiče na osobe koje moraju da vode živote u skrivanju i izolaciji.

Za Demirovu seksualnu orijentaciju za sada znaju samo prijatelji i kolege. Zato i nije spreman da govori pod pravim imenom – strahuje da njegovi roditelji ne bi dobro prihvatili saznanje da imaju gej sina.

Nevidljivost se ne ogleda samo u okviru društva. Vlast u Bosni ne želi da prizna da postoji LGBT zajednica, smatra Demir.

Međutim, upravo je to i jedan od razloga zašto postoji Povorka ponosa – kako bi se ta, ma koliko mala zajednica, najzad našla u javnom prostoru i uputila zahteve za slobodom i jednakošću, objašnjava on.

„Federacija BiH je uvela inicijativu za zakon o istopolnim zajednicama, ali i dan danas ne možete videti dvije djevojke ili dva momka koji se drže za ruke”, kaže on.

Nevidljivost i izolaciju Ajla je osjetila dvostruko.

„Osjećala sam se kao da izdajem svoju biseksualnost svaki put kada nekome od prijatelja i prijateljica iz zajednice govorim o muškarcima”, kaže Ajla, prisećajući se sada bivše prijateljice lezbijke i vremena kada je slušala da je njena biseksualnost „samo faza”.

Kaže da ima tu „sreću i nesreću” da se fizičkim izgledom ne uklapa u stereotip queer osoba. Zato su za nju neprijatne situacije većinom one kada neko sa strane govori o nasilju koje treba činiti nad LGBT ljudima.

A zatim, od LGBT ljudi sluša kako je bilo doživjeti takvo nasilje.

„Kao da živiš dupli život i ti si između svega toga kao posmatrač, nesvrstan”, kaže Ajla i dodaje da se za nju sve pretvorilo u jedan ciklus pokušavanja da bude prihvaćena od jednih i drugih, zbog čega je danas outovana samo nekolicini prijatelja. Kao, uostalom, i većina LGBT ljudi u Bosni.

Nasilje, nasilje, nasilje

grafit mržnje u beograduImage copyrightLAZARA MARINKOVIĆ / BBC
Natpis na slici – Govor mržnje prema LGBT ljudima je i dalje česta pojava u zemljama Balkana

„Svaka treća LGBTI osoba u BiH doživjela je diskriminaciju, a svaka četvrta nasilje”, kaže Vladana Vasić.

Od 2008. do 2019. godine, od svih slučajeva prijavljenih policiji  samo su dva slučaja zločina iz mržnje dobila sudski epilog.

Kazne su bile niže od zakonski predviđenih, dodaje ona.

„Lako je meni biti gay u Sarajevu”, kaže Matej.

Nasilja, kaže, ima mnogo, a čak i ako neko odluči da prijavi, pitanje je koliko su zaposleni u institucijama obučeni da urade posao kako treba.

„Idi u neku zabit i vidi šta će biti ako prijaviš nasilje”, kaže.

Ali ni život u najvećem gradu u Bosni i Hercegovini ne garantira sigurnost i slobodu – i u Sarajevu je prisutna homofobija i netrpeljivost, smatra Damir.

Pored života u tradicionalnom i religioznom društvu, jedan od uzroka je i loša ekonomska situacija koja povlači i loš obrazovni i zdravstveni sistem, dodaje.

„Na tako loš sistem dodajte i to da su ljudi još uvijek svježa generacija rata, te da mnogi imaju postratne traume – nije ni čudno, sagledajući sve navedeno, zašto su ovdje ljudi homofobični”, zaključuje Demir.

Prije pet godina, 14 maskiranih osoba napalo je goste festivala LGBT i  queer filma Merlinka u Art Kinu Kriterion, a šest godina ranije napadnuti su sudionici i novinari na otvaranju Queer Sarajevo Festivala.

Tu su i „radikalne” religijske zajednice za koje Ajla kaže da često ne napadaju članove samo putem medija i verbalno, već i fizički.

Matejeva prijateljica i njena devojka napadnute su u Sarajevu ranije ove godine jer su „androgenog izgleda i držale su se za ruke”.

„Ja se još mogu uklopiti u masu, ali šta je sa onima čiji je rodni identitet izražen”, kaže on.

Fatimu i njenu drugaricu su prije nekoliko dana dva mladića polila vodom jer je ona nosila tregere u duginim bojama. I Matej je nedavno na ulici naišao na mladića koji je vikao „smrt pederima”.

„I onda imaš neki reality check, nije tako jednostavno kao što se čini”, kaže Fatima i prisjeća se i slučaja kada su djevojci i njoj iz automobila u prolazu pogrdno i prijeteći vikali „Lezbijke”.

„Svi smo videli šta se sve dešava. Zato se ljudi i kriju. Jednostavno, tako možete sačuvati sebe, dok ne sazrite”, kaže Demir, objašnjavajući da čeka pogodan trenutak kada će moći da se autuje porodici.

Najveća borba je ona sa sobom

Odrastajući u tradicionalnoj muslimanskoj porodici, Demir je u osamnaestoj počeo veliku borbu – kako da prihvati svoj  seksualni identitet koji njegova religija vidi kao veliki grijeh.

„Svo vrijeme ste svjesni toga, znate da to postoji, ali pokušavate da ga potisnete, odbacite”, priča Demir u telefonskom razgovoru.

Nisu pomogle ni molitve, ni pokušaji intimnijih odnosa sa djevojkama, ni promena ishrane i drugi „savjeti” za potiskivanje homoseksualne orijentacije koje je nalazio na internetu.

Fatima kaže da je oduvek bila tomboj” više su je privlačili sportovi, „muška” odeća i muško društvo.

„Profesorica bosanskog jezika je stalno pričala o ljubavi, Valentinovu, a meni je samo bilo muka od toga, pa sam mislila da u meni nema nikakvih emocija jer me nisu privlačile te ljubavne priče”, kaže Fatima koja ima 23 godine.

Kada je u adolescentskom dobu počela da „na cure gleda na drugačiji način”, ta nova i strana osećanja je najpre počela da poriče i gaji neku vrstu autohomofobije.

Čak i kada je počela vezu sa devojkom, smatrala je to nekom vrstom isprobavanja – nešto djetinjasto i normalno za tinejdžerku, ali ne i stvarno.

Kroz poricanje i bježanje od vlastie seksualnosti je prošao i Matej, odrastajući u Fojnici, nadomak Sarajeva.

„Odrastao sam u sredini gdje čuješ ‘Ubij pedera’ kao mali, i zato sam tada rekao sebi – ovo će biti tajna koju samo ja znam”, objašnjava mi Matej.

U društvu u kojem su LGBT ljudi gotovo nevidljivi i govor o bilo kakvoj seksualnosti je i dalje tabu, neprihvatanje i borba sa sobom izoluju LGBT osobe i čine ih depresivnim, nesrećnim, kaže Matija.

Ipak, Demir se izborio.

Istraživanje ga je odvelo do kampanja za borbu protiv homofobije u islamskim zajednicama, kao i do zaključka da su mnogi ajeti, pasusi u Kuranu na koje se pozivaju vjerski poglavari nazivajući homoseksualnost velikim grehom, tendenciozno i pogrešno tumačeni.

„Ako vas je bog stvorio na taj način takvi kakvi jeste, nema smisla da bi vas bog mučio da ostanete sami, da patite, da ne budete s kim volite. Bog je ljubav”, kaže Demir.

Izlazak iz ormana ili kako je biti „out”

prajd u beograduImage copyrightLAZARA MARINKOVIĆ / BBC

Fatima nikada neće zaboraviti trenutak kada se prošle godine outovala ocu.

Prolazila je kroz težak period nakon jednogodišnje pauze na fakultetu i često je razgovarala s ocem. Postali su bliski i osjetila je da može da mu kaže da joj se sviđaju devojke.

On ju je zagrlio i rekao, „U redu je sve, ja sam to već i pretpostavio. Nema nikakvog srama u tome”.

„To je stvar koju želiš da podeliš sa nekim, ali ne možeš, iz tebi nekih neobjašnjivih normi koje te guše”, opisuje mi Matej poriv koji ga je naveo da pre pet godina mami kaže da je gej.

U početku je bila šokirana, ali se kasnije „pokazala super u skladu sa sredinom gde živi”.

Kada je sljedeće godine njegova starija sestra koja ga je odgajila i bila najveća podrška i najbolja prijateljica, izvršila samoubojstvo, odlučio je da se outuje i ocu.

„U tom trenutku sam vidio da život jako puno vrijedi, neprocenjiv je i lako ga gubiš. Osjetio sam da ne želim ništa da zadržavam, ne želim patnju u životu, ne želim biti nesretan. Ne želim da se i meni to desi, želim da živim”.

Njegov tata je zaplakao, nije se nadao tome.

„Ne sme niko da te dira”, rekao mu je.

Nisu više imali prilike da mnogo pričaju na tu temu – Matejev otac se ubrzo razbolio i umro.

Matej se kroz Sarajevski otvoreni centar uključio i u aktivizam, između ostalog radeći na obuci policajaca i mladih ljudi kao „živa biblioteka”.

„Imam moralnu potrebu da pričam zbog mlađih ludi koji dolaze iza mene. Susretat će se i oni sa problemima sa kojima sam i ja, ali neka to barem bude u nekom razblaženom obliku.”

Ajla podseća da je teško je biti outovan jer u Bosni još uvek vlada patrijarhat i tradicionalizam, a porodicama je teško da shvate i prihvate drugačije oblike seksualnosti.

To odlično zna i Demir, kao i njegovi brojni LGBT prijatelji iz Sarajeva koji neće smeti da se pojave na prvoj sarajevskoj Povorci ponosa.

Ima izać’ – prva Povorka ponosa i duga borba do jednakosti u BiH

Iskustvo LGBT pokreta širom sveta pokazalo je da su prve reakcija na veću vidljivost LGBT ljudi gotovo uvek nasilje i agresija.

Zato nije ni čudo što i Ajla i Fatima i Matej i Demir osećaju uznemirenost i strah.

Kontrapovorke su istog dana kada je i Povorka, najavili udruženje građana Svijetlo, kao i teolog Sanin Musa.

Vladana Vasić, kao jedna od članica organizacionog odbora Povorke, kaže da tog dana očekuju oko 500 ljudi iz Bosne i regiona, ali i nekih država EU. O bezbednosti učesnika brinut će Ministarstvo unutrašnjih poslova i Uprava policije Kantona Sarajevo, a pored njih i privatno obezbeđenje.

Ajla će zbog posla biti na ulici, ali je briga velika – najradije bi da se „astralno projektuje”, da bude i da ne bude tamo.

Fatima se jako dvoumila, najviše zbog porodice i straha kako bi deo homofobnog društva njenih sestara mogao reagovati ako sazna da je ona lezbejka.

„Ako ništa masku ću staviti, ali definitivno planiram da idem”, kaže ona.

Iako zna da će biti napeto i da ne zna šta se može desiti, Mateju je značajno da bude tamo i nada se da će videti dosta ljudi, iako je svestan da mnogi iz LGBT zajednice neće smeti da se pojave.

Demir veruje da je ono što Povorka i aktivizam donose veće od njegovog straha.

Iako želi, Demir neće prisustvovati prvoj sarajevskoj Povorci ponosa, ali je zato odlučio da volontira i tako pruži podršku zajednici.

„Borba naizgled izgleda da je teška, ali zapravo je jednostavno, jer se borimo za ono što smo jesmo. Šutnjom nećemo ništa postići”, zaključuje Demir.

„Pride  je negde izgubio smisao, ali ovde nije. Želim da verujem da će stvari menjati sa ulice. Nadam se. Vrijeme je da se desi”, kaže Matej.

*Imena sugovornika su izmenjena zbog zaštite identiteta.

Izvor: BBC