Kemal Vranac, zanatlija iz Visokog, limar, već 15 godina u svom dućanu pravi peći, fijakere, sanduklijice, roštilje i sve druge proizvode od lima.
Kaže da je zanat učio od oca, a da se školovao za nešto sasvim drugo.
-Jedno vrijeme sam radio sa ocem, učio, pa me malo uzela čaršija pod svoje, a onda sam se opet vratio zanatu. Posla ima taman da ne ogladnim, kao i u svakom zanatu – priča Vranac za Faktor.
Prije nekoliko dana u Visokom se pročulo da je ukraden roštilj iz Kemalove radnje, a potom je sutradan roštilj vraćen, ali korišten.
– Nisam ja ni primijetio da roštilja nema. Ja dosta toga napravim pa ostavim ispred dućana kao izlog. Komšija je došao i kaže pa nema ti roštilja, ja vidim, nema ga. Šta ću, znam da to što je ukradeno, odneseno, nije ni bilo moje. Da je bilo moje, ostalo bi kod mene. Kad sutradan ja pred radnju, roštilj ispred. Vidi se da je korišten, na njemu pečeno meso, ali očišćen. I ja i komšija se začudili – kaže Vranac.
Ovaj zanatlija kaže kako nikad ne zaključava svoju radnju.
– Što ću ključati, ne može ukrasti on od mene, već krade od sebe. Čim je to neko meni mogao uzeti, nije ni pripadalo meni. Mogu se nazvati nekim vjernikom, vjerujem u Boga, i smatram da će ono što mi je On odredio biti moje, šta neće biti moje ode drugom – ističe naš sugovornik.
Jednom su mu prilikom, kaže, komšije odnijele sve stvari ispred radnje te ih sakrili u svom magacinu.
– Čekali su dva-tri dana, ja nisam kukao, govorio da mi nešto fali, te me oni jedan dan nazovu i kažu: “Nosi, Kemo, stvari iz magacina”. Pitam ja koje stvari, pa kaže: “Mi ti sakrili sve, mislili ti ćeš se nasekirati”, a ja im kažem da ko je odnio neka i vrati. Za dva dana idu i nose sve da vrate kao što je i bilo – priča kroz smijeh Vranac.
Često mu, kaže, ljudi dođu u dućan pa traže da im nešto proda ili napravi, ali nemaju da plate, pa da ih sačeka ili nude nešto u zamjenu.
– Jednom mi je čovjek došao u radnju i tražio lopatu. Veli treba mu, a nema da plati, te mi ponudio tiket za Bingo, kaže dobio peterca, pa da ja uzmem sebi novac. Svratim ja usput da podignem pare, kad kažu: “Gospodine, vi niste dobili peterac, već Bingo u iznosu od 25 hiljada maraka”. Ostao sam u čudu. Nisam podigao novac već sam tražio čovjeka da mu vratim tiket. On nije mogao da vjeruje. Ispostavilo se da čovjek nije imao ni ličnu da podigne novac, pa sam ja uzeo umjesto njega. Svi su mi govorili da sam budala što sam vratio tiket čovjeku. On mi je davao pola iznosa, al’ ja nisam uzeo – prisjeća se ovaj Visočanin.
Napravio je Vranac i “kuke dobrote” na koje su građani kačili hranu, koju su poslije uzimali ljudi kojima je to bilo potrebno, a posljednji “izum” mu je bila klupa za kokuze jer u blizini njegovog dućana nije bilo klupe, da ima “gdje raja sjest”.
Na pitanje zašto je za klupu kazao da je za kokuze, Vranac pojašnjava da je to učinio zato što na klupama uglavnom sjede kokuzi.
– Oni koji imaju pare idu u kafanu ili hodaju negdje, a kokuzi obično sjede jer ne znaju šta će sa sobom – pojašnjava.
wpDiscuz