Reći ću samo da sam nedavno, kada je mlada fudbalska reprezentacija Jugoslavije bila na pripremama na Paliću, proveo s njima izvesno vreme. Tada smo malo i igrali na dva gola. Neka kažu da li sam se i za pedalj razlikovao od njih
Autor melodija “Snaša sa salaša”, “Panonski mornar”, “Moja draga sad je u Japanu”, “Računajte na nas”, kao i drugih hitova svakodnevno na programima mnogih radio-stanica, Đorđe Balašević, čija popularnost je u stalnom usponu, bio je talentovaniji za fudbal nego za muziku. Neverovatno, ali istinito.
To je, valjda, jedino što je ostalo nenapisano o “vojvođanskom Travolti”.
Strela na klupi za rezerve
– Voleo sam da igram fudbal iznad svega. I što je mnogo bitnije – nisam ga samo voleo, nego sam bio i vrlo talentovan. Igrao sam za reprezentaciju škole i bio najbolji golgeter. Tu su me videli neki ljudi iz FK Železničara (jedan od novosadskih malih zonskih klubova) i odveli me u svoje redove.
Sa nepunih 16 godina postao sam prvotimac i najbolji golgeter ekipe.
Tako su i moji apetiti porasli, bio sam zapažen od emisara iz FK Vojvodina i ubrzo sam postao član podmlatka.
Međutim, tu nastaje nagli zastoj moje fudbalske karijere.
Tadašnji trener podmlatka Vojvodine, Žarko Nikolić, nije cenio moje golgeterske sposobnosti, već je od mene zahtevao da ne dajem golove.
A ja sam bio strelac.
Tako je Nikolić došao do zaključka da ja nisam tip budućeg centarfora prvog tima Vojvodine, pa sam počeo da provodim vreme na klupi za rezervne igrače.
To mi je na kraju dosadilo – priča Đorđe Balašević.
Kako po prirodi nije bio uporan, ubrzo je prestao da dolazi na treninge i nastavio da igra, kako se to kaže – za svoju ulicu, reprezentaciju škole, za svoje lično zadovoljstvo.
Bilo je to 1969. godine.
Kad danas o svemu zrelo razmisli i odbaci mladalačku zanesenost o fudbalskoj slavi, veruje da bi postao dobar prvoligaški fudbaler.
I, danas, najmanje jedanput nedeljno, za svoju dušu igra fudbal i uverava prijatelje da još uvek bolje šutira od nekih poznatijih igrača.
– Koji su to fudbaleri od kojih bolje šutirate?
– Neću da ih imenujem. Nema smisla. Reći ću samo da sam nedavno, kada je mlada fudbalska reprezentacija Jugoslavije bila na pripremama na Paliću, proveo s njima izvesno vreme.
Tada smo malo i igrali na dva gola.
Neka kažu da li sam se i za pedalj razlikovao od njih.
Kad sam odlazio poklonili su mi plavi dres s brojem 9 i jednu loptu.
To je bio honorar za solistički koncert.
Sada se u plavom dresu pojavljuje na koncertima i ne bi ga ustupio ni za kakav smoking.
Ne bih se menjao sa Sušićem
– Danas, kada ste popularni, da li biste se menjali sa, recimo, Safetom Sušićem, koji ima sve što i vi, samo su vam zanimanja različita: On je fudbaler a vi kantautor zabavnih melodija?
– Sada, sigurno ne! Moram da priznam da lakše zarađujem svoj novac u odnosu na fudbalere. Mislim da je profesionalno bavljenje fudbalom vrlo težak fizički posao.
Zato sam zahvalan Žarku Nikoliću, što je pogrešio u proceni moga talenta.
Sada, kako to volim da kažem, pevajući zarađujem novac.
Ipak ostala je neostvarena želja – da u dresu Vojvodine tresem mreže, a da moj babo na tribinama gleda sina i topi se od miline!
– Sigurno, danas navijate za Vojvodinu?
– Strastven sam navijač Vojvodine i redovno gledam sve njene utakmice, kada mi to vreme dozvoljava.
Na kraju razgovora, Đorđe Balašević je odao svoju malu tajnu.
Vrlo je razočaran mnogim “nameštaljkama”, sastavnom delu “šou-biznisa”, pa stoga namerava da se povuče i ubuduće samo komponuje.
– Oprostiću se long-plej pločom koja će se zvati “Neka peva onaj ko mora”. To činim zbog toga, jer u ovom poslu nema fer-pleja, pa da ne bih došao u ofsajd-situaciju povlačim se u mirne vode – sportskim rečnikom obrazložio je svoju odluku “vojvođanski Travolta”, popularni “Lala” Đorđe Balašević.
Napisao: Branislav Kovač, obrada: Yugopapir (Tempo, oktobar 1979.)
wpDiscuz
