Vedrana Rudan: Tito je danas veći nego ikad

Zaista se osjećam kao građanka Europske unije. Moja djeca i djeca mojih prijatelja ne mogu dobiti stalan posao. Naši mladi koji rade potpisuju ugovor na tri mjeseca, pa opet na tri i tako dok konačno ne dobiju otkaz. Isto se u čitavoj Europi događa i mladima u drugim zemljama Unije, odgovara na pitanje “Blica” hrvatska književnica Vedrana Rudan.

Ako izuzmemo knjige koje su ne bez razloga postajale bestseleri, poznata je po tome što nema dlake na jeziku, ali još više po stavovima koji prkose uvriježenim mišljenjima. Tekst koji slijedi je ekaviziran, čime nije izgubio na sadržaju, ali jeste na “rudanovštini”. Ipak, ostalo je prepoznatljivo i očekivano – neočekivano.

Hrvatska je tek ušla u EU, a već joj prete sankcije zbog “lex Perković”?

– “Zakonom Perković” naša Vlada pokušava zaštititi zločince iz jugoslovenske svetle prošlosti. Razumem ih. Perković mnogo toga zna o tatama političara koji danas vode borbu za naše bolje sutra. Uzalud im trud. Loši su svirači. Hrvatska vlada koja ničim ne vlada će popustiti. Ako ne juče, onda danas. Naravno da Nemačka ne želi zgrabiti za šiju Perkovića zato jer je organizovao ubistvo “Hrvata” Stjepana Đurekovića nego zato jer je, ako je, organizovao ubistvo nemačkog špijuna Đurekovića. Do sada se tvrdilo da je likvidaciju organizovala i izvela grupa Udbinih jurišnika s Arkanom na čelu. Pa sad ti vidi ko tu koga ubija. Ko tu koga jebe jasno je i vama i nama.
Tetošimo li mi naše zločince?
– Da li “mi” tetošimo naše zločince? Ko smo “mi”? Ako pod “mi” podrazumevate vas, mene i nama slične onda ste optimistični. Nikoga “mi” ne tetošimo jer baš ni o čemu ne odlučujemo. Kada bismo mogli odlučivati, verovatnije je da bismo radije pobili današnje zločince nego one iz pedeset i neke. Koliko god da je Udba na ovim prostorima bila opaka, ovima nije ni do gležnja.
Čini se da jenjava rasprava o jezicima – srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski ili jedan jezik?
– Jezik je bio tema dok smo imali šta da jedemo. Danas baš nikoga nije briga ko govori kojim jezikom. Obični mali ljudi, i naši i vaši i oni treći ili šesti koji su svi nekad govorili tako da ih je ceo svet razumeo danas ćuteći grebu po kontejnerima. Glad ubija svaku potrebu za analizom lingvističke problematike.
Zbog zdravstvenog stanja aktuelizovana je priča o Jovanki Broz.
– Odvratno je kako ste se “vi” ponašali prema drugarici Jovanki Broz i kako se prema njoj još uvek ponašate. Najpre ste joj ukinuli sva ljudska prava, živela je poput sirotice u kući koja se raspadala, a danas na sva zvona preko medija objavljujete kako je i koliko rak izjeo njene grudi. Sve srpske lekare trebalo bi biti sramota zbog načina na koji se ponaša njihova struka. Pacijent u Srbiji, pa neka je to i Jovanka Broz, morao bi imati elementarno pravo na zaštitu privatnosti. Samo ljudi bez trunke kućnog vaspitanja mogu pacijentkinji Broz raditi ono što joj vaši lekari čine. Zaista mi nije jasno šta je vašoj zemlji učinila ta žena.

Kako vidite Tita i njegovu ulogu?

– Dok sam živela u Jugoslaviji, tu sam zemlju smatrala tamnicom naroda. Danas umirem od nostalgije. I, sigurna sam, još bar devetnaest miliona i devetsto devedeset i devet hiljada ljudi na području ovoga što se nekad zvalo Jugoslavija. Tito je danas veći nego ikad.
Gde je u čitavoj priči građanin u Hrvatskoj, a gde u Srbiji i uopšte u regionu? Ima li smisla ta priča o regionu?
– “Region”? Zašto mediji prostor pokojne Jugoslavije nazivaju “regionom”? Da bismo lakše progutali činjenicu da opet živimo u bratstvu i jedinstvu? Bratstvo u krvi, jedinstvo u bijedi. Nikad nisam imala visoko mišljenje o “narodu” o kome je Njegoš davno sve rekao. Srbi i Hrvati bi trebali čitati Njegoša ako žele da razumeju šta nam se dešava. Doduše, nije jednostavno doći do njegovih knjiga. Mnogo je lakše naleteti na tekst o tome što vaš Milan Popović čini našoj sirotici Severini. Hrvate i Srbe baš ništa ne udaljava. Isti zločinci vladaju i na vašem i na našem prostoru. Banke iste, a službeni jezik engleski.
Često se pominje da je običan svet za pomirenje.
– Alo, “običan svet” je i onaj koji izaziva incidente i klao se.
Šta nas spaja, a šta razdvaja?
– “Običan svet” se na našim prostorima klao na isti način na koji se “običan svet” trenutno kolje u Siriji, Egiptu i pitaj boga gde ne. Krupni kapital odluči da će razjebati određenu zemlju pa to uz pomoć medija, domaćih političara, oružja koje deli “pobunjenicima” i učini. Ljudi su jedine životinje koje ratuju, a “običan svet” su životinje koje ratuju u kontrolisanim uslovima. Nikad nisam pomislila da su autori klanja u “regionu” obični ljudi koji su zaželeli da se napiju hrvatske ili srpske krvi. Mnogo je to složenija priča, zapravo, to je jednostavna priča. Uzrok rata možemo videti ako analiziramo rezultat. Što su dobile stotine hiljada naših “ratnika”? Ostali su bez života, ruku, nogu, krova… A sve je bilo tako spontano i tako uslovljeno isključivo mržnjom između Hrvata i Srba koja traje “od stoljeća sedmog”? Ako je to tako, zašto su u našem ratu pobijedili Ameri?

I Hrvatska i Srbija očigledno pate od previše upliva crkve. Šta je rešenje?
– Nema rešenja. Ako ovcama odgovara da se njihovi pastiri voze u skupim džipovima, siluju decu, ne plaćaju poreze i dobivaju platu od države, zašto bi se nešto trebalo menjati? Rekoše nam da će naše biti carstvo nebesko. U međuvremenu moramo samo dozvoliti da nam ga pastiri uvaljuju dok nas od njih smrt ne rastavi.
Ima li neka država u regionu vlast koja obećava ili političara koji su svetli primeri? Kako u tom kontekstu tumačite popularnost hrvatskog ministra finansija Slavka Linića?
– Koje pitanje?! Ima li univerzalnog leka za rak? Postoji li devica u bordelu? Može li se od kvalitetnog drva napraviti zlato? Da li je Linić političar sa ljudskim likom? Biti političar i toplo ljudsko biće jedno drugo isključuje. Linića godinama lično poznajem. Žao mi je što o njemu ništa ne znaju oni koji mu veruju. Lako je trenirati strogoću na sitnim ribama. Tresni po glavi morskog psa. To je mnogo teže jer Todorići imaju oštre zube.
Kakva je pozicija građana?
– Jebena.
Kada ćemo prestati da ćutimo? Šta još treba da nam se desi?
– Borba za goli opstanak isključuje dizanje glasa. Dizanje glasa izaziva dobivanje metka u čelo. Imamo izbor. Urlati pa poginuti u trenutku ili crkavati na rate. Očito su nama u “regionu” rate opcija bliža srcu.
Ima li nade da se oslobodimo ropstva?
– Nema.