Politička i kulturna elita Srbije ne odustaje od projekta Dobrice Ćosića koji je Republiku Srpsku definisao kao “preskupu ali jedinstvenu političku i ratnu pobedu srpskog naroda u drugoj polovini XX veka”, izjavila je u intervjuu za Dane Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Šta je sa Bosnom i Hercegovinom? Može li predsjedavanje Srbije OEBS-om biti šansa za BiH?
– Odnos Srbije prema BiH je konstanta i na tu činjenicu nikada presudno nije uticalo niti utiče lični odnos predstavnika ovdašnje vlasti sa vladom u Banjaluci.
Kako nije?
– Nije. Reč je o odavno utvrđenom državnom projektu u koji su ugrađene sve elite: i one na vlasti i one u opoziciji i većina društva. U tom smislu, nevažno je da li je u Srbiji na vlasti Slobodan Milošević, Boris Tadić, Vojislav Koštunica ili Aleksandar Vučić; važno je da se radi na pokušaju ostvarenja onog državnog projekta koji je svojevremeno najbolje definisao Dobrica Ćosić, rekavši da je Republika Srpska jedini pravi ratni plen koji je Srbija dobila iz ratova devedesetih. Poslednjih nešto duže od pola veka, ta strategija “otvorenih pitanja” u regionu delom je bazirana na istorijskom stradanju Srba u logoru Jasenovac i na ulozi žrtve koju srpska politička i intelektualna elita svesno projektuje kao tačku mobiliziranja protiv ostalih jugoslovenskih naroda.
Ratni plijen
U skladu sa na taj način definisanim “ratnim plenom” kako je, ponavljam, deo Bosne i Hercegovine nazvao Dobrica Ćosić, ali i sa ostalim takozvanim otvorenim pitanjima, Beograd je uvek dosledno usmeravao svoju državnu politiku. I od toga neće tako lako odustati. Uostalom, zar svaka vlada nakon 5. oktobra 2000. nije pokušavala da na svoj način i mirnim putem završi projekat koji je režim Slobodana Miloševića probao da reši ratom? U tom smislu, demokratska vlast samo je zamenila metod; projekat i krajnji cilj ostali su nepromenjeni. Drugim rečima, za razliku od Miloševića koji je Bosnu i Hercegovinu pokušao da podeli ratom, genocidom, etničkim čišćenjem, ovi koji su došli nakon njega tu istu politiku nastojali su da provedu diplomatskim sredstvima.
Kako?
– Tako što su se, čekajući pogodan momenat, trudile da ratom “osvojene teritorije” legitimišu na miran način. Cela struktura o kojoj govorim i dalje duboko veruje da je BiH privremeno rešenje i zato igraju na Milorada Dodika, koga jednoga dana planiraju da upotrebe kao izvođača prljavih poslova. Iako je od ratova prošlo gotovo dve decenije, beogradski nacionalistički krugovi za sada su jedino pustili Hrvatsku.
A Crnu Goru?
– Kao i Bosna i Hercegovina, Crna Gora je i dalje legitimna meta srpskih nacionalista. Zato bi bilo veoma važno da Crna Gora do kraja 2015. zaista bude pozvana u članstvo u NATO. Kao što bi bilo dobro da međunarodna zajednica, kada je reč o BiH, ne napravi grešku kao mnogo puta do sada.
Kakvu grešku?
– Međunarodna zajednica po pravilu sebi dozvoli da ih u prvih godinu ili dve svaka nova vlast u Beogradu zavara svojim deklarativnim odnosom distance prema vlasti u Banjaluci, pa joj neretko promiče naknadno međusobno zbližavanje koje se po pravilu veoma loše završi. Krajnji cilj tog zbližavanja je, kažem, izdvajanje RS iz BiH.
Test
Zato je pitanje Bosne i Hercegovine test ne smo EU, nego i OEBS-a i ostalih međunarodnih institucija i organizacija. Tim pre što će, htela – ne htela, Evropa na kraju morati da se vrati na BiH, budući da će na taj način dati odgovor na ključno pitanje: kakva društva želi u EU.
oslobodjenje.ba