U SURADNJI s Yugopapirom donosimo intervju Milana Mitića iz 1980. s Dinkom Dvornik, majkom jednog od najvećih hrvatskih filmskih, televizijskih i kazališnih glumaca Borisa Dvornika, koji je preminuo na današnji dan 2008. godine u 69. godini.
Listopad 1980.: S posljednjeg kata nebodera u kojem živi Boris Dvornik ne vidi se cijeli Split. Međutim, jedan je njegov dio – Poljud – kao na dlanu. I novi velelisni Hajdukov stadion je tu kao na tacni. Dijeli nas nekoliko sati do utakmice pa nam je domaćin nervozan. Sjedi s prijateljima, još od prijepodneva zalijevaju se rijetkim crnim vinom Babić, a u duši im neizvjesnost: što li će danas ‘Ajduk učiniti? Uvijek je to tako u gradu od baluna kad Hajduk igra meč.
“Kume, nećemo danas ništa činiti, ima vrimena, pričat ćemo za novine drugi put”, kaže Boris.
A onda živnu, kad objasnismo da nam treba njegova majka, a ne on.
“Ajme meni, znam što će vam pripovjedat”, zablista Dvornik.
I kao previjani glumac koji zna osobu koju imitira, počne davati “izjavu za novine” umjesto majke: “Nisan van zadovoljna s njin… moga je i mnogo bolje… voljela bi da je žensko…”
Svi se provaljujemo od smijeha, a Borisova supruga blago kara muža. Pola sata kasnije smo na drugom kraju grada. Boris i njegovi prijatelji su pozdravili i poljubili Dinku Dvornik, sedamdesetogodišnju staricu produhovljenog izraza.
U prizemnom stanu ona je tu već više od četrdeset godina. Sve je ukusno i čisto, a od stvari plijeni oči jedan od onih štednjaka koji su bili u modi s početka ovog vijeka – fijaker! To je štednjak na tvrdo gorivo, s mesinganim ivicama, ringlama od nekoliko koturova i pećnicom koja je ozidana i izdiže se iznad površine štednjaka. Nije u upotrebi, ali je tu zbog starih zasluga.
“Šta da van rečen, mi smo Splićani. Ja sam iz Varoši, a muž mi je bija Lučanin, tako se onda Split dilija. On je bija drvodeljac, radio je na željeznici, a bija je dobar muzičar. Nema inštrumenta koji nije znao, sve što uzme u ruke to prosvira, a najbolji je bija na saksofonu, klarinetu i harmonici”, objašnjava nam Dinka Dvornik.
Boris i prijatelji su za to vrijeme ispili po čašu vina i otišli kod nekog druga na kartanje, dok ne dođe vrijeme utakmice. U tišini mirne ulice, dok vani rominja jesenja kiša, Dinka Dvornik se prisjeća svog života.
Nije nikad bila zaposlena. Nije to bilo u modi u njeno vrijeme. Udala se 1936. godine i živjela u sretnom braku s mužem sve do 1972. Onda je Ivan, ili kako su ga u Splitu zvali Đovanin, umro. Boris je tada bio u Beogradu, a Beograd je bio zatvoren grad zbog velikih boginja. Karantena, pelcovanje i sve što se uz to podrazumijeva, odložili su sprovod Đovanina Dvornika za jedan dan. Od tada Dinka Dvornik živi ovdje sama.
“Kakav je Boris bija? To me pitaju i njegovi sinovi Dean i Dino. Kažu: kakav je đak bio pape? A ja im ne smim reć’ jer je Boris zabušava školu. Tata bi se ljutija. Bija ga je da u brodogradilište da nauči kakav zanat. A profesuri nam vele da ga moramo puštit da čini što mu je voja i što mu leži na srce.
I mi ga puštismo. Onda je on naša Novi Sad, tu glumačku školu, mora je činit dva razreda za jednu godinu… Tako je otiša u glumce. Mlad se oženija, ima je dva sina kad je iša u vojsku, čeka je zadnji rok.”
Jeste li vi danas zadovoljni s njim?
“Fala bogu ja san zadovoljna i sritna. Sritna i presritna.”
Pratite li njegov umjetnički život i kroz novine, televiziju?
“Drago mi ga je i čut’ i vidjet. Pratim novine, čitan sve što o njemu pišu. Ovi svit ga ovde voli, obožavaju ga, samo o njemu pričaju. Čin ga nema na televiziji, a oni mene pitaju što je, gdi je Boris, zašto ga nema? A ja in velin da ne može to tako, tribaju se uloge učit, triba proći vrime…”
Izlazite li negdje ili vrijeme provodite u kući?
“Kad je lipo vrime iden u grad, iman tri sestre. A i mene često posjećuju. Dođu one, zetovi, dođe Boris sa ženon i dicon… Svi su pažljivi sa mnom, kad me ne vide dva dana kažu: ‘Još kad smo te vidili!’ Dok mi je muž bio živ putovali smo: Pohorje, Zagreb, Beograd. Obišla sam i Omiš i Makarsku. Jedino priko mora nisan išla godinama. Sada me moji voze, svi imaju kola…”
Uskoro će serija Velo misto u kojoj Boris igra glavnu ulogu…
“Jedva van to čekam, i ja i ovi svit ovdi. Sve gledan na televiziji. Sad mi je ekran stradao i nikako da ga majstor popravi, a to mi je važno da mogu uveče da otvorim prozor u svit, da vidim šta se radi…”
Imate li uvid u to kako vam sin živi?
“Kako da ne! Borisu je teško, ima dva sina, veliki su troškovi, a život je skup. Kad radi ima, ali ne radi uvik. A sve mora platit’, i porez i socijalno, sve. Ja van ovako o tome mislin: lipo je biti majka čovika koga svi znaju, ali njemu nije uvik lipo. Briga je to, težak je to posa. Drugo je to kad čovik ima plaću pa rasporidi lipo. Da oće dica što pametno da mu završe!”
A hoće li?
“Dino je komedijant, svakoga imitira, ali neće ni da čuje da čini to što mu otac čini. Oni, stariji, Dean veli da će se ukrcat’ na brod i da će ići ća.”
Razgovor nam prekida susjeda, kaže da će doći majstor da popravi televizor.
“E, baš lipo. Ne bi tila da dočekam da krene Velo misto, a ja sa pokvarenim televizorom. Bit će to lipa priča. O kalama koje van ja znan, a koji više nima. Takve emisije bi tribalo stalno ponavljat, da mladi vide kako van je bilo, kako je teško bilo živit.”
Jeste li se i vi namučili?
“A kako da nisan! Bila je to borba za živit. Trebalo je Borisu slati u Novi Sad, otac donosio 900 dinara u kuću, a samo za stan smo davali 500 dinara. Srića te mu otac nije ima neki poroka, jedino je volija pušit, ali mu je mnogo drago bilo radit. I kad smo se sredili, i kad je Boris izaša na put, on se razbolija i umro.”
Ipak je dočekao da vidi sina kao priznatog umjetnika, da ga vidi na filmu i televiziji?
“A vraga! Nije vidio ono najbolje! On van je, znate, preživio jedno bombardiranje. Bija je vatrogasac u to vrime i baš ga zateklo na straži. To bombardiranje je zapamtija i nije nikako volija da vidi bilo kakav ratni film. Makar mu tamo i sin igra. Bože oslobodi, nije ‘tio da ga pogleda ni u kinu ni na televiziji. Takav je bija.”
Na koga je Boris?
“A ne znan van na koga je, da van pravo rečen!? Na nekoga mora da je iša, ali ne znan na kog? Moj muž je bija ozbiljan čovik, ali je volija muziku, jedna sestra mi je malo življa, a moj otac je isto volija muziku… Ali, svi su nekako drukčiji, drukčije se nekad gojilo…”
Kaže Dinka Dvornik da joj je žao što Boris nije negdje “za stalno”. Smetaju joj njegova putovanja. Bio joj je nedavno sedamdeseti rođendan, skupila se familija, svi su bili tu, ali Borisa nije bilo. Javio se telefonom i čestitao.
“Svi me vole, svi me poštivaju. Od najstarijih, do Borisovih sinova. Vole me dica. A ja znan s njima. Čuvala sam ih kad su bili mali, kad Boris i Dijana idu na premijeru, ja s njima. Bili su puno smišni kad su bili mali, sada su odrasli.”
Razgledamo uredno složene fotografije. Sve je tu sortirano: vrijeme prošlo, vrijeme sadašnje. Borisova mladost i mladost njegovih sinova. Dinka i Đovanin nekih davnih godina, baka i unuci danas…
“Spakovala san ove fotografije da mu je sve sređeno. Ja mogu danas, sutra… razumite, pa neka se ne muči da traži, neka bude ovako spakovano.”
Kiša je i dalje neumoljivo lila, “jugo” je svirao u krošnjama još nezrelih smokava, samo su neumorni navijači Hajduka hitali ka stadionu. A u Ulici 14. kolovoza broj 14 Dinka Dvornik je ostala čekati majstora “od televizije”.
LEGENDA!