Potpuno gola se popela na Meštrovićev paviljon u centru Zagreba

Ju­čer, u toč­no 15 sa­ti, na Tr­gu žr­ta­va fa­šiz­ma broj­ni pro­laz­ni­ci koji su, žu­re­ći se tko zna ka­mo, obi­la­zi­li Me­š­tro­vi­ćev pa­vi­ljon, pu­tem su zas­ta­ja­li i za­ču­đe­no gle­da­li u vis. Na sam vrh doma HDLU – po­pu­lar­no zva­ne Dža­mi­je, us­pi­nja­la se že­na – go­la gol­ca­ta. Na ku­po­li je za­tim sta­ja­la pet­na­es­tak mi­nu­ta okre­ću­ći se pri­tom oko svo­je osi. Bi­la je to vi­šes­tru­ko na­gra­đi­va­na mla­da umjet­ni­ca, ki­pa­ri­ca i per­for­me­ri­ca Ni­na Ka­me­nja­rin ko­ja je u hom­ma­geu le­gen­dar­nom To­mis­la­vu Gotovcu po­no­vi­la nje­gov poz­na­ti per­for­mans “Stra­ža na Raj­ni”. Svo­ju ver­zi­ju Ka­me­nja­rin je iz­ve­la u sklo­pu pro­jek­ta “Bu­duć­nost po­li­tič­kog per­for­man­sa” ko­jim udru­ga Do­mi­no i Ins­ti­tut To­mis­lav Go­to­vac ni­zom do­ga­đa­nja i per­for­man­sa obi­lje­ža­va­ju hr­vat­sko pred­sje­da­nje Eu­rop­skom uni­jom. – Hommage To­mis­la­vu Gotovcu odraz je mo­jih autor­skih i ži­vot­nih pri­ori­te­ta i sta­ja­li­šta, a ujed­no mi je i ve­li­ka čast. Či­ni mi se da za nje­ga znam odu­vi­jek, a kon­kret­ni per­for­mans na ko­je­ga se re­fe­ri­ram svo­jom iz­ved­bom upoz­na­la sam kao mla­da stu­den­ti­ca – ot­kri­la nam je umjet­ni­ca prije us­po­na na ku­po­lu dža­mi­je. Go­di­ne 1996., taj je do­ajen hr­vat­skog per­for­man­sa, na­ime, gol sta­jao na vr­hu zgra­de, li­cem okre­nut is­to­ku, ti­je­la u “kla­sič­nom sta­vu kon­tra­pos­ta, čvr­sto os­lo­nje­na na ku­po­lu zgra­de, ali is­to­vre­me­no sprem­na za po­kret”.

Bu­di mir­na, do­mo­vi­no

Za na­ziv – “Stra­ža na Raj­ni” – in­s­pi­ri­rao je Go­tov­ca na­vod­no is­to­ime­ni ame­rič­ki film s Bet­te Da­vis u glav­noj ulo­zi, no on pak do­la­zi od nje­mač­ke do­mo­ljub­ne pje­sme iz 19. sto­lje­ća, spje­va­ne u raz­dob­lji­ma su­ko­ba Nje­mač­ke i Fran­cu­ske.

“Vo­lje­na do­mo­vi­no, bu­di mir­na, li­ni­ja sto­ji i sna­ži stra­žu, stra­žu na Raj­ni” gla­se sti­ho­vi, koji su da­nas jed­na­ko ak­tu­al­ni kao što su bi­li i sre­di­nom 19. sto­lje­ća ili te 1996. go­di­ne. Da­nas, ka­da se iz ri­je­ka na na­šim gra­ni­ca­ma sve češ­će i češ­će iz­vla­če mr­tva ti­je­la ne­sret­nih mi­gra­na­ta, a “ut­vr­da Eu­ro­pa”, po­nov­no se nakon sto­lje­ća i sto­lje­ća ti­je­kom ko­jih smo joj slu­ži­li kao pr­va cr­ta obra­ne od “hor­di s is­to­ka”, os­la­nja na nas da “dr­ži­mo stra­žu”. I ka­ko li je sa­mo dr­ži­mo, tu stra­žu nad Raj­nom, sim­bo­lič­kim sr­cem Eu­rop­ske uni­je, od na­va­le pro­mr­z­lih, glad­nih i osi­ro­ma­še­nih. I dok se u naj­a­vi nje­ne iz­ved­be pos­ta­vi­lo pi­ta­nje odak­le za­pra­vo vre­ba opas­nost i tre­ba­mo li se ipak ču­va­ti svo­jih, Ka­me­nja­rin se ipak ne pi­ta tko su ti “svo­ji” ili “oni dru­gi”.

“Vo­lje­na do­mo­vi­no, bu­di mir­na, li­ni­ja sto­ji i sna­ži stra­žu, stra­žu na Raj­ni” gla­se sti­ho­vi, koji su da­nas jed­na­ko ak­tu­al­ni kao što su bi­li i sre­di­nom 19. sto­lje­ća ili te 1996. go­di­ne. Da­nas, ka­da se iz ri­je­ka na na­šim gra­ni­ca­ma sve češ­će i češ­će iz­vla­če mr­tva ti­je­la ne­sret­nih mi­gra­na­ta, a “ut­vr­da Eu­ro­pa”, po­nov­no se nakon sto­lje­ća i sto­lje­ća ti­je­kom ko­jih smo joj slu­ži­li kao pr­va cr­ta obra­ne od “hor­di s is­to­ka”, os­la­nja na nas da “dr­ži­mo stra­žu”. I ka­ko li je sa­mo dr­ži­mo, tu stra­žu nad Raj­nom, sim­bo­lič­kim sr­cem Eu­rop­ske uni­je, od na­va­le pro­mr­z­lih, glad­nih i osi­ro­ma­še­nih. I dok se u naj­a­vi nje­ne iz­ved­be pos­ta­vi­lo pi­ta­nje odak­le za­pra­vo vre­ba opas­nost i tre­ba­mo li se ipak ču­va­ti svo­jih, Ka­me­nja­rin se ipak ne pi­ta tko su ti “svo­ji” ili “oni dru­gi”.

– Ni­sam po­bor­nik svo­ja­ta­nja, ne­go paž­nje, za­šti­te, ču­va­nja. Mis­lim da je bitno da se na važ­na pi­ta­nja uka­že i da se ona otvo­re, po­put raz­miš­lja­nja i dje­lo­va­nja pre­ma bo­ljem, za Vas i Nas kao ljud­ska bi­ća. U svom obra­ća­nju sam mo­žda sa­mo ma­lo vi­še za­bri­nu­ta za mla­de ljude koji su uci­je­nje­ni raz­li­či­tim im­pe­ra­ti­vi­ma u tre­nut­ku ka­da se for­mi­ra nji­hov od­nos pre­ma ži­vo­tu – objas­ni­la je.

Pog­nu­ta gla­va umjes­to ju­na­če­nja

Upra­vo za­to, Ka­me­nja­rin ju­čer ni­je sta­ja­la u ju­nač­kom Go­tov­če­vu po­lo­ža­ju, već pog­nu­te gla­ve, gle­da­ju­ći u vlas­ti­ta sto­pa­la, po­la­ga­no se okre­ću­ći, pro­pi­tu­ju­ći, kaže nam, otvo­re­nost nas­pram za­tvo­re­nos­ti u da­naš­njem tre­nut­ku.

– Svje­do­ci smo uki­da­nja pra­va na svim fron­ta­ma, a na to se iz­rav­no na­do­ve­zu­je pro­blem mi­gra­ci­ja – imi­gra­ci­ja i emi­gra­ci­ja da­nas, ko­je su svjes­no pri­sil­ne ili ne­s­vjes­no pri­sil­ne. U sva­kom slu­ča­ju osje­ćaj pri­si­le se po­nav­lja, a svi­jest o to­me ni­je do­volj­no pri­sut­na. A i sama ta činjenica da sam sa­da ja ta ko­ja “ču­va gra­ni­ce” po­gle­dom, kao že­na, do­dat­no mijenja kon­tekst per­for­man­sa i otva­ra do­dat­na pi­ta­nja ko­ja že­lim iz­a­zva­ti. U fi­zič­kom sta­vu mog ti­je­la sa­dr­žan je stav pre­ma da­naš­njem tre­nut­ku, kao što je on­da bio To­mov – ka­za­la je umjet­ni­ca.

Još je jed­na ve­li­ka raz­li­ka iz­me­đu To­mo­va i nje­na per­for­man­sa, is­tak­nu­la je i to da ga ona iz­vo­di iz sta­ja­li­šta že­ne. Do­ti­če se tako i pi­ta­nja gra­ni­ca ge­ne­ral­no, ali i pi­ta­nja na­gog ti­je­la mu­škar­ca ili že­ne u me­di­ju per­for­man­sa.

– Go­lo ti­je­lo je snaž­no kao me­dij i me­ta­fo­ra; ako ga rad, toč­ni­je ide­ja iz­ved­be u kon­tek­s­tu zah­ti­je­va – on­da je nuž­no, a u ovom re­fe­ri­ra­nju na per­for­mans To­ma Go­tov­ca je, rek­la bih, te­melj­no. A što se ti­če sta­ja­nja na to­li­koj vi­si­ni, imam osje­ćaj pri­rod­nog stra­ha, no ujed­no i slo­bo­de – za­klju­či­la je.