MOĆNE PANKERICE “Don’t create, don’t rebel , have intution, don’t drive well”

Iako je sva kočoperna maskulina odvratnost sadržana upravo u ovom patronizirajućem, razobručenom činu nasilnog ućutkivanja žene pred kamerama, poduprto medijskim spektaklom i reputacijom koju je prethodno sam izgradio kao muškarac „prljavog jezika“, ono što mi je još dodatno privuklo pažnju jeste rečenica koja je usledila: “Stop it. You sound like one of them dreadful loud birds I don’t like.”

I tu smo već korak bliže mnoštvu problema sa muškim rodonačelnicima i „oceubojicama“ panka, koji su u međuvremenu postali gori od svojih očeva, toliko nedodirljivi da im i bilo kakav „gaf“ može proći.  Ono što „ozloglašenom“ političkom konzervativcu, ipak isuviše politički korektnom, narcisoidno samodovoljnom, smeta jeste upravo sam ženski glas, svaki ženski glas koji ga vređa baš zato što je ženski, zato što je „bučan“ i „grozan“ po prirodi.

Korisno je podsetiti se da ovo mizogino asociranje ženskog glasa sa ptičjim „cvrkutanjem“, dezartikulisanim „ćeretanjem“ koje samo pravi buku – za razliku od uvek mudrog i autoritarnog, respektabilnog glasa muškarca –  jeste praksa isključivanja žena iz javnog govora još od kad postoji patrijarhat.

Mary Beard je u vezi sa antičkim vremenima i jednim detaljem iz Homerove Odiseje, primetila:

Deluje pomalo smešno kada ovaj momak (misli se na Telemaha, op.a.), još zelen iza ušiju, ućutkava iskusnu, sredovečnu Penelopu. Ali to lepo pokazuje da, još onda kada nastaju prvi pisani tragovi zapadne kulture, glasovi žena ne smeju da se čuju u javnoj sferi. I više od toga: kao što pokazuje Homer, sastavni deo odrastanja muškarca je učenje kako da se ovlada javnom reči i kako da se ućutkaju ženski primerci vrste. Od značaja je i koje tačno reči bira Telemah. Kada kaže da je „govor“ „muški posao“, ta reč je mythos, ali ne u značenju „mita“, u kome ga mi danas poznajemo. Na homerskom grčkom, ta reč označava autoritativan javan govor (a ne ćaskanje, ćeretanje ili ogovaranje, što umeju svi, pa i žene, ili: naročito žene).

Mušku reč žene „moraju“ istrpeti, pa makar uz prinudni osmeh i stid, jer respektabilnost tog govora je neupitna, čak i kad producira dezartikulisane besmislice, naročito onda kad govorom ušutkuje.

ALI UPRAVO ZBOG TOGA JE NEOPHODNO PONOVO SKRENUTI PAŽNJU NA TO DA JE VAL FEMINISTIČKOG PANKA SVU SVOJU GLASNOST, BUČNOST I ZA MUŽJAKE NEPODNOŠLJIVU „BRBLJIVOST“ IZGRADIO UPRAVO NA OSPORAVANJU PRETPOSTAVKE DA JE ŽENSKI GOVOR LIŠEN SVAKOG SMISLA.

Podsetimo se za trenutak feminističkog kreda X-Ray Spex: Some people think little girls should be seen and not heard (but I think, Oh bondage, up yours!). Pevačica Poly Styrene napada glasnim psovačkim vokalom bondage kao maskulinu fantaziju, ukazujući na pervertitstvo voajerskog uživanja u ženskom telu koje je tu samo da se gleda kao seksualizovani fetiš – nikako i da se čuje. Služenje psovačkom etikecijom pank slenga, koju su dominantno uveli muški predstavnici vrste, služi da bi se opsovala upravo pervertitska gesta tog slenga koji treba da oduzme ženama svaki glas izbora i pobune, jer ih je tako lakše svesti samo na telo koje šuti i pasivno se pokorava ritualima seksualne opresije.

^{Poly Styrene}

Bend The Slits takođe vešto preoznačava dominatno muški sleng psovačkog prozivanja „pičaka“ koji svodi čitavu žensku fizionomiju, ali i karakterologiju na vaginalni „prorez“. Feministički pank je od samih početaka dobro razumeo da se bitka vodi na polju tela, seksualnosti i glasa. Ukoliko se više u maskulino-pankerskom rečniku ustoličavala praksa žargonskog šamaranja i vređanja „glupih pički“ (stupid cunts) više se taj vid muškog psovačko-opresivnog govora morao preuzimati da bi se pokazalo da i vagina ima svoj glas. Uostalom, zašto bi se muški govor nasilno falusoidno kočoperio, kao da je „imati kitu“ (i muda) nešto što samo po sebi čini ovu vrstu superiornom?

NIJE LI STOGA POLITIČKA NEKOREKTNOST MUŠKOG PANKA ZAPRAVO NA KRAJU, POSLE SVIH OVIH GODINA, SAMO JOŠ JEDNO U NIZU RAZULARENIH PERFORMIRANJA MUŠKE AROGANCIJE I CEMENTIRANJA RODNIH ULOGA, U NAJKOREKTNIJOJ I NAJODANIJOJ MANIRI STROGIH ČUVARA PATRIJARHALNOG PORETKA?

Psovanje voditelja u studiju koje su upriličili Sex Pistols daleke 1976. delovalo je još i uzbudljivo. Podsetimo, taj incident se desio u trenutku kada je voditelj u duhu najgoreg cinizma, pokušavajući da prikaže pankere kao gomilu bezveznjaka i pomodnih prostaka, otvoreno i ogavno mačistički odgovorio na komentar Siouxsie Sioux, pevačice benda Siouxsie and the Banshees. Naime, na njenu rečenicu/provokaciju „Uvek sam želela da vas upoznam“, voditelj je rekao „možemo se naći posle“.

Pravo je pitanje, koje pank stav ovde otvara, jeste zašto bi nekoliko psovki i poruga bilo odvratnije od ljigavog mužjačkog „nabacivanja“ u studiju? Ali da li su sami muški pankeri koji su orkestrirali ovu rafalnu paljbu razumeli to tada u duhu feminizma ili pak samo kao povod za prirođeni im skandal? Sudeći po involuciji Johna Lydona godinama posle, postoji samo želja za muško-psovačkim skandalom koji je postao sam sebi svrha.

Pistolsi su svoj najveći skandal, kao i protest protiv tačerizma, podsetimo se, organizovali na kraljičin rođendan na brodu koji plovio Temzom. Sve je bilo u duhu travestirane „kraljevske“ etikecije uz poruku da je kraljica fašistička svinja i da nije ljudsko biće. Danas se pitam da li bi „kralja“, figuru pater familiasa, spomenuli u istom duhu, jer su i sami zaseli na simboličko prestolje i to kapitalizovali, dok se kreativnost Public Image Limited kolektiva svela na niz loših nastupa koji sve više liče na puko tezgarenje i bespotrebno cepanje ušiju publike.

^{Siouxsie and the Banshees}

Ali dopunimo ovu slikovnicu još jednim zanimljivim femi-pank podsećanjem, u duhu rodne i spolne antiteze. Naime, Pussy Riot, feministički kolektiv koji je sebe samoorganizovao kao pokret otpora klerofašističkoj indoktrinaciji i putinizaciji Rusije, upriličilo je 2012. svoju gažu pred oltarom crkve Hrista spasitelja u Moskvi. Naravno, odmah su bile prognane, anatemisane, osuđene na kaznu zatvora u trajanju od osam godina koja je potom, zbog apela međunarodne javnosti, smanjena na dve. Suveren Putin se očinski „smilovao“.

Blasfemija je u nastupu Pussy Riot uvijena u formu kontra-molitve bogu da progna Putina. Deo kontra-molitve (prevedene sa ruskog na engleski) glasi:

Their chief saint is the head of the KGB

He leads a convoy of protestors to jail

So as not to insult the Holiest One

Woman should bear children and love

Shit, shit, the Lord’s shit!

Shit, shit, the Lord’s shit!

Figura boga i pater familiasa se spajaju u jednu figuru „svemogućeg“ muškog suverena na zemlji, dok se lik Putina stapa sa mračnom, feudalnom prošlošću na koju savremena Rusija sve više liči. „Bog“ nije sakrament već je postao ekskrement. Ruska crkva je paradržavna, mačistička tvorevina par exellance koja se krije iza vela sakralizacije kako bi opravdala saradnju sa tajnom policijom, ukidanje ženskih prava, kriminalizaciju gej prava, politiku najgrublje eksploatacije i porobljavanja ženskih tela pretvorenih u mašine za rađanje pokornom „visokom“ etikom sve samih beatifikovanih muških pervertita. Crkva svoju poniznost i skromnost prema diktatoru uvija u retoriku svetosti, dok Pussy Riot kolektiv izvodi obrnuti „egzorcizam“ performirajući napad na tu institucionalizovani mantijaški, govnarski spektakl novca i moći.

Stanje je danas umnogome gore nego što je pank 70-ih mogao da nasluti. Takođe, ako se uzmu u obzir sve sličnosti i razlike između Istoka i Zapada, dok je pank na Zapadu komodifikovan kao puka atrakcija, dotle je pank na Istoku, i pored pada „željezne zavjese“ i dalje tretiran kao nešto što ne bi trebalo ni da postoji (a ako postoji, onda se to dešava logikom strogog izuzetka).

ČINI SE DA JE PANK NASLEĐE SFRJ SKORO U POTPUNOSTI ZABORAVLJENO, OSIM AKO SE POKOJA PANK INTONIRANA, ZALUTALA NOTA NE PROVUČE KROZ NOSTALGIČNO-KAŠASTU MATRICU NEKE DISKOTEKE ILI KLUBA. PANK STAV JE NA OVIM PROSTORIMA UGLAVNOM ČISTA NOSTALGIJA ZA PROŠLOŠĆU SVEDENA NA EVOCIRANJE „ZLATNIH“ 80-IH KADA JE POSTOJALA ZAISTA ZNAČAJNA PANK, POST-PANK I NOVOVALSKA SCENA KOJA JE UPOZORAVALA NA SVE VEĆI AUTORITARIZAM U DRUŠTVU.

Padaju mi na pamet razne grupe i pesme, npr.  Sive eminencije Pekinške Patke ili Javna kupatilaParafa sa sjajnog albuma Zastave, koju često vrtim u poslednje vreme. Šarlo Akrobata postava je bila maestralna, a Ona se budi predstavlja možda jedini primer osvešćene ženske pozicije u dominatnom muškom, maskulinocentričnom jugoslovenskom panku, budući da ne objektivizuje ženski coming of age, već se fokalizacija ženskog odrastanja vrši kroz „njenu“ vizuru dok otrežnjujuće upozorava na zamke odrastanja pod društvenom prinudom muških principa seksualizacije, pod prinudom pogleda jer „ljudi su vrlo zlobni dok gledaju njene grudi“.

Sa druge strane, pankeri uglavnom nisu nikad direktno prozivali novi, nacionalistički politički establišment, ili su se već svi ti bendovi, kada je rat počeo, raspali i raštrkali, a meni se danas još više nego tad čini kao da ih je usisao nekakav vremenski vortex. Sa nostalgijom se još sećam u početku ženskog benda Boye, naročito singla Dosta, dosta, dosta koji zaraznom i inovativnom bas linijom prevazilazi i grundge „mantru“ Cannonbal od The Breedersa, dok ujedno kroz sjajnu igru reči raskrinkava mušku cinično-ironičnu pozu: Mislim da si ciničan / Izuzetno običan / Zaista si bezličan / Naravno, melodičan / Uvek si ironičan / Izgledas mi doličan / Iako si odlican / Izgledas mi komičan.

Zanimljiva mi je u duhu ove analize jedna činjenica koja se često nameće kao novo pravilo u post-jugoslovenskom tretiranju pank scene. Ako se i pojavi neki čisto ženski pank bend u današnjoj Srbiji, onda se brže bolje mora anestezirati, nekako distancirati od bilo kakve veze sa feminizmom. U jednom od intervjua sa koji se pojavio na srpskoj verziji portala Vice, Kako je biti jedini ženski pank bend u Srbiji, sam bend se izjašnjava ovako: “Mi nismo ‘ženski’ pank bend. Mi smo bend” – kažu jednoglasno devojke iz beogradskog benda Replicunts.”

Problem ovakvog distanciranja od feminiteta je utoliko veći ukoliko se baci pogled na igru reči koja postoji u imenu benda – Replicunts – i koja je tipična femi-pankerska, rodno i spolno potpuno markirana dosjetka. Dodatno me iznenađuje što se muzika jedinog ženskog pank benda karakteriše u tipičnom slengu koji imitira ulično-mačistički žargon, kao nešto što je „u najmanju ruku – do jaja“ (sic!). Smeta mi i okoštala frazeologija koja svodi pank na „sirovu energiju“, „šutke“ (ali nenasilne) i dobru zabavu, lišenu pank poruke. „Bunt“ se već vidi kao nešto ispolirano i pacifikovano, demode koji narušava zabavu.

ALI ZAŠTO ODRICATI ŽENSKOM PANKU RODNU I FEMINISTIČKU OSVEŠĆENOST NA OVAJ TRIVIJALAN NAČIN? ZAŠTO NEMAMO PRAVO DA OČEKUJEMO FEMINISTKINJE U PANKU KOJE BI BILE UPOZNATE SA FEMINISTIČKOM TEORIJOM JUDITH BUTLER ILI JULIJE KRISTEVE, A OPET SLUŠALE HIP-HOP I INTERESOVALE SE ZA SVE FORME I ŽANROVE POBUNE U MUZICI?

Čini mi se da je glas Sajsi, iako u hip-hop i dance maniru, mnogo više femi-pank od samog „srpskog“ panka. Pogotovu što proziva muškarce sa platforme dominantne patrijarhalne i „hipsterske“ aproprijacije dance, hip-hop i „elektro“ kulture arena i prostora. Poželjno je uputiti se, pre nego što muški sve odbace kao škart, u to sa kojim se sve stigmatizacijskim problemima sreću pankerke kao žene u Srbiji, i razmisliti o svim mogućim aspektima opresije, što nastavak već pomenutog intervjua na Viceu i svedočenja samih članica Replicunts, između ostalog, donosi.

Postoji još jedan jezički problem. Za razliku od Pussy Riot, koje u imenu sadrže jasnu referencu na Riot grrrl pokret nastao u SAD-u 90-ih godina sa novim talasom grundge-a, u Srbiji „domaći“ jezik (femi-)panka pati od viška „prevođenja“ jer bendovi sve više pišu tekstove isključivo na engleskom, obraćajući se globalnom tržištu i publici koja zapravo i nije ovde. Pitam se i o samoj bazičnoj mogućnosti pank pobune na (sve više klerofašističkom) tlu Srbije ako je ona već unapred neutralizirana „samoprevođenjem“ kao „poruka u boci“ koju samo svetska pank scena treba da razume kroz ovaj vid univerzalizacije jezika.

Sa druge strane, svestan sam spektra muške ucjene usled lepljenja za predznak „ženski“, usled stereotipizacije rodnih uloga po kojoj žene ne bi trebalo ni da se bave muzikom, ni da sviraju ni da pevaju jer to, po prevlađujućem mišljenju većinske muške muzičke čaršije, „nije za njih“. I sam sam se više puta, krećući se muškim muzičkim krugovima, susretao sa izjavama muzičara koji su smatrali da je čak i jednostavno učešće žene u bendu bilo kog muzičkog profila smrtonosno za dotični bend.

SHVATIO SAM DA SU MUŠKARCI U MUZICI ODGAJANI DA MISLE DA JEDINO HOMOSOCIJALNA DRUŽENJA MOGU URODITI KREATIVNOŠĆU, TALENTOM I KARIJEROM.

Šteta za njih, ne znaju u kolikoj su zabludi, a njihova muzika i treba da trpi od ovog nasilnog isključivanja svega što je žensko, jer je postala dosadna i predvidiva, uronjena u samodovoljnost i isključivost, nekomunikativna, društveno autistična. I naravno, čistokrvno muška, što već nema nikakve veze sa kreativnošću, već jedino sa čuvanjem „bogomdanih“, beneficiranih privilegija.