Recimo učešće migranata na globalnom nivou je 3,5 odsto, pa se Srbija nalazi među zemljama sa izrazito velikom emigracijom.
To potvrđuju i visina doznaka koje se u Srbiji kreću između 7,9 i 8,8 odsto BDP-a što je takođe značajno iznad svetskog proseka. Uprkos tome, Mihail Arandarenko, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ističe da termin „odliv mozgova” baš i ne stoji.
„Svaki put se citira to da smo najgori na svetu po odlivu mozgova, ali taj podatak se bazira na percepciji jednog broja menadžera u Srbiji. Prema bazama podataka kojima raspolažemo, ali i na osnovu procena i nekih posrednih indikatora ljudi koji odlaze iz zemlje su za nijansu obrazovaniji od onih koji odlaze. Poslednjih godina najveći rast prvih odlazaka iz Srbije je u Hrvatsku i Maltu zbog turističkih poslova i Slovačku, Sloveniju zbog poslova u industriji. Ovo nisu zemlje u koje se odlazi za stalno. Od zemalja stare Evrope najviše se odlazi u Nemačku, ali i tamo je mnogo više građevinskih radnika ili negovateljica nego lekara i inženjera”, objašnjava Arandarenko dodajući da ako bismo kolokvijalno nazvali odlazak ljudi iz zemlje „odlivom mozgova” to je u redu, ali ne stoji da odlaze samo ili mahom visokoobrazovani.
Takođe, poslednjih godina udvostručen je broj prvih odlazaka u inostranstvo u odnosu na 2010. godinu, ali se mnogo ljudi i vraća.
Tako masovan odlazak u inostranstvo Arandarenko u radu pod nazivom „Politička ekonomija izlaska i lojalnosti“ naziva „glasanjem nogama” i da prihodi iz inostranstva u stvari skidajući pritisak sa vlasti u ovom regionu omogućuju im da traju mnogo duže uprkos ekonomskoj stagnaciji.
„Velika emigracija iz Srbije i, u još većoj meri, šireg regiona predstavlja svojevrsno ‘glasanje nogama’ stanovništva nezadovoljnog ekonomskim prilikama i mogućnostima za realizaciju svojih životnih ciljeva, posebno kroz dobre i pristojno plaćene poslove. Ta emigracija smanjuje protestni potencijal unutar zemlje, a glasovi preostalih nezadovoljnika slabije se čuju. Otuda izostanak protesta. Na taj način mogao se delimično objasniti paradoks da su vladajuće strukture u regionu Zapadnog Balkana u stanju da zadrže vlast u dužem periodu, uprkos veoma slabim ekonomskim rezultatima, a posebno uprkos visokoj nezaposlenosti i raširenom siromaštvu”, ocenjuje Arandarenko u svom radu.
Ne samo da se emigracijom smanjuje broj nezadovoljnih ljudi, već i njihove doznake umiruje potencijalni „glas” tako što porodice emigranata zahvaljujući doznakama koje dobijaju smanjuju zavisnost od socijalne infrastrukture u zemlji, i drugo, doznake doprinose povećanju javnih prihoda, koje država u većoj meri može da koristi za kupovinu lojalnosti od stanovništva koje je ostalo u zemlji, navodi se u ovom radu.
U slučaju Srbije bruto nacionalni raspoloživi dohodak (BNRD) je za osam odsto veći od BDP-a. To znači da je stanovnicima na raspolaganju značajno više sredstava za potrošnju, štednju i investicije u odnosu na ekonomsku vrednost koju oni sami proizvedu u zemlji.
U ovom modelu „izlaska i lojalnosti” Arandarenko prepoznaje dva izlaska i jednu lojalnost.
Pored bukvalnog odlaska iz zemlje tu je i unutrašnji, u obliku neformalne zaposlenosti. S druge strane lojalnost dolazi kroz preplaćeni i prezaposleni javni sektor.
To onda rezultira u niskoj zaposlenosti za platu u privatnom sektoru, „što opet prigušuje nezavisni protestni ‘glas’ poslodavaca, zaposlenih i preduzetnika u privatnom sektoru”.
Pored toga što stanovništvo ima veći dohodak od zarađenog i država ima dodatni prihod u budžetu od doznaka i to pre svega kroz poreze na potrošnju, PDV i akcize kada se doznake troše.
Pošto doznake drže apsolutno siromaštvo pod kontrolom, kako primećuje Arandarenko, to oslobađa državu preraspodele od bogatijih ka siromašnima.
„Umesto toga, poreski sistem optimizovan je sa ciljem da se njime što potpunije obuhvati višak prihoda stanovništva koji potiče od doznaka, ličnih transfera i iz neformalne ekonomije. Krajnja potrošnja oporezovana je efikasno kroz indirektne poreze, pre svega kroz PDV i akcize, i to je ujedno glavni put kojim se oporezuju doznake i transferi iz inostranstva. Indirektni porezi jasno su regresivni po svom karakteru, a oni u Srbiji, za razliku od najvećeg broja evropskih zemalja, čine više od polovine ukupnih poreskih prihoda”, navodi Arandarenko.
Prema njegovim rečima, ako doznake olakšavaju život vladama u dobrim vremenima i preuzimaju deo socijalnih zadataka od države, u lošim vremenima je obrnuto.
„Ako ove godine doznake padnu za 16 odsto što je procena, to će imati efekat kao da je BDP pao za još jedan procentni poen”, napominje naš sagovornik.
Država podešava sve ključne ekonomske varijable na takav način da obezbedi reprodukciju sistema izlaska i lojalnosti.
Poreski sistem tako je osmišljen da izvlači maksimalni prihod iz najšire moguće baze raspoloživog dohotka, umesto da nastoji da obezbedi dovoljne prihode države uz istovremene podsticaje formalizaciji neformalne zaposlenosti, rastu zaposlenosti za platu u privatnom sektoru i podsticanju preduzetništva u sektoru samozaposlenih i mikropreduzeća.
Na sličan način, monetarni sistem i politika deviznog kursa nisu podešeni da pre svega podrže međunarodnu konkurentnost ekonomije i izvozno orijentisani rast, već da obezbede viši ukupni dohodak i potencijal potrošnje „grupa lojalnosti”.
Veliki i privilegovani javni sektor teži da istisne privatni sektor kroz različite mehanizme konzistentne sa modelom lojalnosti i izlaska, uključujući realokaciju talenata i znanja iz privatnog u javni sektor, ali i širenje korupcije i klijentelizma u okvirima samog privatnog sektora nauštrb izvornog preduzetništva i rasta izvozno orijentisanih privatnih preduzeća.
„Ovo nije neki model koji neko zastupa, već pre svega spontano uređenje. Zato sam i skeptičan da se može promeniti. Jedan od načina bi mogla biti evropeizacija. Poenta je da se država odrekne dela prihoda, da se olakša zapošljavanje mladih, da se investira u socijalnu zaštitu. Ali tu se radi o preraspodeli, a oni kojima odgovara „status quo“ su jači od onih bi da menjaju. To se teško razrešava drugačije nego spontano”, skeptičan je naš sagovornik ističući da je upravo fiskalna konsolidacija bila proces koji je narušavao model „lojalnosti i izlaska”.
„Kao kombinovana posledica ovih okolnosti, zemlja je zaglavljena u zamci visokih poreza, niske zaposlenosti i niskih stopa rasta. Ovaj scenario indikativan je za zamku srednjeg nivoa dohotka, odnosno produženo tavorenje u grupi zemalja koje niti su siromašne, niti bogate, ali čiji je privredni rast usporen u odnosu na uporedive zemlje”, zaključuje Arandarenko.
Zamka srednje razvijenosti kao sudbina
Izvor: Danas.rs, Foto: YouTube, printscreen
wpDiscuz
