U jednom od recentnih „skandala“ (tendenciozno označenog tom rečju u medijima) koji je isplivao u javnost Bosne i Hercegovine, sukobili su se militantni islamski propovednik koji je na održanoj javnoj tribini propovedao o „zločinu ateizma“, i jedna od mlađih perjanica Naše Stranke koji je tražio zabranu daljih održavanja ove tribine u državnim ustanovama. Političar se pozivao na pravo ateista da ne veruju, kao što je upozoravao na očigledan slučaj govora mržnje koji se servira pod plaštom religijskog „mišljenja“, na javnom mestu, u institucijama države.

Ovaj „incident“ ne bi bio toliko zanimljiv kada ne bi ilustrovao primer za jednu vrstu ustaljene paradigme, odnosno društvene tendencije, u situaciji koja se može nazvati postsekularnom, po uzoru na Jirgena Habermasa.

Mladi političar, liberarnog društvenog utemeljenja, branio je državu, kao poslednju odstupnicu građanskih sloboda, kao sekularnu instituciju i tekovinu savremene demokratije, od upada neinhibiranog govora verske indoktrinacije i otvorene mržnje prema ateizmu, sekularizmu i demokratiji samoj. Političar je pri toj odbrani i dalje imao naivnu veru u državotvorne kapacitete, u to da su sva religijska „mišljenja“ svih verskih zajednica, po slovu i u duhu ustava i zakona, ravnopravna i neprivilegovana, te da im treba omogućiti da postoje, osim na mestima gde se obznanjuje imanentno prisustvo države same.

Dobra vera političara ateističkog usmerenja, tako zdušno položena na oltar državnosti, zasniva se na prećutnoj pretpostavci da je javni govor institucija nešto laicističko po sebi, što treba po svaku cenu zaštiti od kontaminacije verskim fundamentalizmom.

Ovaj pretpostavljeni, poslednji stub odbrane laičke svesti i ateističke savesti Bosne i Hercegovine, već je, međutim, uzurpiran monopolom religija koje sve proklamuju svoj „državotvorni“ status i kapacitet, predstavljajući vezivno tkivo triju nacionalizama (pravoslavnog, katoličkog ili muslimanskog).

U uslovima neopozive krize parlamentarne, predstavničke demokratije, kao i demokratskog legitimiteta vlasti, koji se iscrpljuje u sopstvenim nacionalističkim obračunima, republikanizam je upravo ono što se trajno uzurpira. Svaki laicizam se iscrpljuje onog trenutka kad se pitanja vere poistovete sa pitanjima državnosti. Državnost je onda u permanetnom ideološkom raskolu, i ona stalno, u svakoj javnoj prilici, kroz usta „glasnogovornika“ mora da bude prisutna, demonstrirajući sopstvenu samobitnost. Ono što se tako dogmatski i istrajno zastupa pri tom najpre uverava u sopstveno sumnjivo postojanje.

U situaciji u kojoj biva trajno kompromitovan društveni ugovor prethodno temeljen na sekularističkim/ateističkim pretpostavkama, iskrsava stari-novi savez političkih i crkvenih elita koji nalazi spasonosno rešenje u jednoj vrsti „državotvorne“ dogovorne fuzije, nenapisanog protokola o saradnji, uprkos ustavnim ograničenjima, ili baš u opiranju njima. U takvoj klimi vrlo lako niču politički i crkveni lideri/patrijarsi koji se izdaju za povlašćenje, autoritarne arbitre i tumače stvarnosnih i moralnih, pogodbenih normi, na braniku uvek ugroženih prerogativa nacionalnih interesa, i državotvornosti na koju se gleda kao na zaveštanu sakralnost.

Pod takvom levijatanskom pretnjom razgoropađene grdosije državnosti, uteruje se pobožni strah u kosti svakom poniznom građaninu, novopečenom, nepatvorenom verniku ove obogotvorene „crkve“ ideološkog jednoumlja. Građanin kao individua se do te mere ustrojava i petrifikuje da mu postaje nemoguće da napravi bilo kakav naredni korak ukoliko ne priloži određenu vrstu vlastitog duga državotvornom kultu. Shvatamo da građanin stoga postaje večni dužnik, i neminovno zapada u dužničko ropstvo. Potrebe ovako skrojene „republike“ premašuju bilo kakvu vrstu samerljive racionalnosti i dnevnog pragmatizma, kao i bilo koju pravničku klauzulu koja bi se još mogla uspostaviti između dve strane u civilnoj raspravi.

Država se jednostavno brani višim, mitskim i metafizičkim argumentima, a iznova zaposeda geopolitički i strateški, teritorijalno ili kao prostor fantazma koji trajno naseljava sve verujuće glave. Političari se uglavnom, u jagmi, u naletima užurbanog predavanja, utrkuju za mesto pred sakralnim vratima spasonosnog državnog vjeruju, kao svi uzorni podanici i štovatelji kulta, kao primerni „dobri vernici“. Ono što ih čini verski poniznima istovremeno ih i oslobađa od moralne odgovornosti, obezbeđujući im, ujedno, trajno namirenje političkog kredibiliteta. Upravo su oni, kao sekularno sveštenstvo, od strane „duhovnog“ sveštenstva interpelirani kao ličnosti koje vraćaju ono arhajsko, „izvorno“ dostojanstvo državotvornoj dogmi.

Nije li Trampov dolazak na vlast zapravo obećavao jedan takav društveni preokret, neokonzervativni „preporod“ principa državnosti u okrilju verskog fundamentalizma, koji je zauzvrat garantovao povratak predmodernim „korenima“ američkog imperijalizma? Započeti „preporod“ se, dakako, zbivao pre, a i nastavlja se posle, što ukazuje na to da su političke figure možda smenjive ali da je sklonost nacionalne religije da se bavi državotvornim pitanja – večna pasija. Naravno, sve dok data nacija postoji, u vremenu istorijskom i mitskom.

Osnovna misija raznih denominacija možda nije oblikovanje novog bogočoveka, ali im se mora priznati uložen napor u razgradnji ideala i dostignuća prosvetiteljskog univerzalizma, kao i humanizma izniklog pre svega na odupiranju fantazmu teokratskog jedinstva, blagoglagoljivog prema svakom vazalastvu (pod mantrom „bog na nebu, vladar na zemlji“). Neokonzervativni religijski zaokret smera upravo da prestiž „odabrane“ vere proglasi za nikad pre iskušani unikat, a sopstveni sektarijanizam za vrhovno načelo jedino odgovornog, državotvornog ponašanja. Uloga povlašćene nacije u ovoj populističkog igri sa pravom glasa „svih građana“ (tj. svih pripadnika sakralne državnosti), sve se manje sagledava kao pitanje slobode izbora a sve više kao delegirana sudbina, i sa njom povezana istorijska misija.

Svetački kult je suštinski kompromitovana, obrukana kategorija, moralni mito i mitomanija, jer su svetac i zločinac već zamenili mesta u kanonizatorskoj igri (de)sakralizacije. U ovu svrhu treba se podsetiti na zloglasni slučaj Srpske pravoslavne crkve koja od 2003. godine uvažava i štuje svetog Nikolaja Velimirovića, koji je u jednom drugom istorijskom trenutku poredio Hitlerovu „misiju“ sa onom Svetog Save. „Nacionalizam bez vere je jedna anomalija“, govorio je vrbovani svetac čije se knjige sada prodaju kao da je reč o najvećem savremenom misliocu vere i verskih pitanja.

Dakako, svi ti masovno popularizovani sveci su okarakterisani kao „ljudi iz naroda“. U emanaciji preovlađujućeg religijskog mraka javlja se žrtva kultu nacije i narodnjaštva, taj mistični pokretač, primum movens, to „svetlo“ koje obasjava ikonostase novopečenih svetaca.

Ekumenizam kao jedna od retkih integralnih težnji, obesmišljava se upravo pod pritiskom nacionalističkog partikularizma. Takođe, pretenzija verskog morala na univerzalno važenje degradira se fanatičnom verom u bezgrešan i nepogrešiv moralni kredibilitet odabranog naciona, koji se ustrojava po principima „kolektivne duše“. U skladu sa tim, narod shvaćen kao jednodušna politička monada funkcioniše kao parareligijski subjekt koji stalno i transparentno, poput ekonomskog bilansa, stavlja na raspolaganje božanski supstrat sopstvene duhovnosti. U neoliberalizmu je pojedinac postao suveren na uštrb društva. U sakralnoj državi, pošto je mehanizam selekcije već jednom raskrstio sa društvom, suveren može biti još samo vlastodržac. Međutim, i ta suverenost je oročena, budući da je dotični i sam pripadnik uzgajanog kastinskog „mentaliteta“ horde, odnosno odmetnute i otuđene vladajuće klike koja sopstvenim sektarijanstvom i ekskomunikacijom nepodobnih namiruje razobručene parareligijske apetite.

Tako se u ime političke imanencije i imanencije eksluzivne zajednice poništava svaki vid moguće transcendencije, koja je uvek bivala pre svega usamljen i jedinstven napor i poduhvat određene marljive, ustrajne „psihe“, odnosno osobnosti, onog tipa asketski nepokolebljive karakterologije koja je iščezla sa horizonta, i za koju se više nema vremena u prostoru-vremenu kolektivizovanog „mišljenja“ (friziranog „javnog mnjenja“). Sakrivanje iza kolektiviteta olako postaje greh nove sakralnosti, pribežište za njenu samoskrivljenu nezrelost.

Organicističke matrice stapanja države i religije, poput one već jednom davno oprobane „simfonije“, zapravo su jako stari recepti koncentracije moći. Sa mesta poljuljane svetovnosti izriče se ad hoc „pomilovanje“ što se često jednostavno svodi na imunitet od krivičnog gonjenja onih „odabranika“ koji su se ogrešili o pozitivne zakone države koja još uvek u formi slova, ali otpisavši duh, u prostoru potpune suspenzije zakona, pretvara krivičnu odgovornost u pitanje neuređene papirologije i birokratije kojom su prosto zakrčena „vrata zakona“, i kojom se niko više ne želi baviti.

Svaki verski demagog će, ipak, dosledno braniti svoje „mišljenje“ i delovanje u duhu pozitivnog prava, ukoliko ono može doprineti opštoj moralnoj konfuziji i još više deregulisati, ili nežnije rečeno – „relaksirati“ propise, a moralnu odgovornost staviti pod kontrolu paradržavnih enklava.

Selektivnost i arbitrarnost u primenjivanju moralnih osuda i stigmi, uz pronalaženje „rupa u zakonu“, postaju svojevrsne novoverničke discipline i pasije. Pseudomoralni eskapizam, udružen sa tanatološkim, nekrofilnim slavljenjem i veličanjem kulta smrti predstavlja krajni domet novoverničke transgresije. Na scenu, zapravo, stupa eros, onaj ideološki, koji se koristi kao alat „pravoverne“ borbe do istrebljenja, koja kao i svaka ideološka borba par excellence, oportuno i pregalački bira svoje “večne“ neprijatelje. Danas su to ateisti, sutra homoseksualci, nekog drugog dana Albanci, a pre svega i iznad svega svi su oni državni neprijatelji, neprijatelji jedne terorišuće državnosti.

U postsekularnoj ideološkoj segregaciji društva (i to je pravi karakter ideologije „duše nacije“), ponovo se podstiču stare staleške podele. U duhu elitizma, koji je naličje religijskog populizma.

Neverujući i „nepokajani“, oni koji još nisu žrtvovali sopstveni subjektivitet crkvenom katehizisu, doživljavaju se kao posrnuli i unapred isključeni, uskraćeni za povlašćeni duhovni uvid, za istinu objave, odnosno za unovčeni „duhovni“ karijerizam.

„Objavljena vera“ je, naravno, najbanalniji izgovor za ideološku uravnilovku. Insistiranje na drevnosti „objave“, i sakralnosti usred te drevnosti, predstavlja, dakako, određeni istorijski anahronizam i dogmatsku devijaciju polazne ideje, budući da je potpuno u službi novoverničke agitacije i propagiranja onoga što bi stvarni znalci teoloških koncepata nazvali pukim sujeverjem.

Vera kao branik preovlađujućeg „javnog mnjenja“ stiče svoj imunitet upravo načinom na koji gorljivo zastupa ideološke ciljeve zaronjenje u lažni kulturni elitizam, time i apsolutnu autarhiju. Samim tim verski kler prisvaja za sebe ekskluzivno pravo da stigmatizuje i izopštava iz poretka novog „sazvučja“ i „sabornosti“ (države i crkve), disonantne glasove koje proglašava anomalijom i otpadanjem od jedine „prave vere“, iz harmonije državotvorne unisonarnosti. Slave se ideal koji je „zadružni“ (u otporu prema ozloglašenim zapadnjačkim novotarijama i individualizmu) kao što se veliča fantazam versko-političke sabornosti, što podseća na korene fašističkog, kolektivističkog okupljanja, savezništva pod neumoljivim sabirom „svežnja pruća“.

Kao što pokazuju skorašnji „pravoslavni“ sabori u Crnoj Gori, kršteni kao „litije“, pod pokroviteljstvom SPC-a kao institucije koja se još uvek nije odrekla sopstvenih velikosrpskih pretenzija, odabrana vera se hrani omasovljenim „događanjima naroda“ i „praznicima demokratije“, što je samo izgovor za sakralizaciju klerikalnih pohoda i feudalističkih zavojevaštava.

Jedini politički antidote protiv ovakvog stanja stvari jeste borba za novu društvenost, onkraj svih zastarelih državotvornosti. Treba ponovo vratiti ugled istinskoj veri u mogućnost pojavljivanja društva na istorijskoj sceni vremena sadašnjeg, na proscenijumu jednog u sebi rastrganog, verujućeg plemena koje je odustalo od same društvenosti i morala, onog jedinog mogućeg, onog koji nije utemeljen na ultimatumu religijske ucene. Treba ponovo dozvoliti da iznikne zametak društva na primesama jedine moguće moralnosti, one ateističke, koja se odriče boga-plemena i boga-vlasti, smejući se u lice autoritetima koji su je već jednom, u zakržljalom vremenu “duhovnog” terora, bezuslovno porobljavali.

Nikola Đoković, Prometej.ba