Kad sam bio mali, im`о sam svoj pravac…Dok su drugi bistrili Politiku i Večernje Novosti, ja sam čitao – Ferale Tribune! A nije da je bilo lako tih ratnih devedesetih u Beogradu štovati to štivo iz daleke i neprijateljske Hrvatske. Moglo ga se naći samo na jednom mestu u gradu, na obodu Trga republike, gde ga je na kartonskim kutijama više dilovao nego prodavao jedan uniformisani ratni veteran, dobrovoljac iz neke garde, jebem li ga koje, što je ćopao na jednu nogu.
Ovo “glasilo hrvatskih anarhista, protestanata i heretika”, uređivano od strane šestorukog uredništva koje je sebe nazivalo VIVA LUDEŽ (akronim sastavljen od imena i prezimena članova kolegijuma; Viktor Ivančić, Predrag Lucić, Boris Dežulović), prestalo je izlaziti 2008.godine, ostavivši nas fanove neutešnima. U međuvremenu, i ja sam završio nekakve novinarske škole, počeo pisati, uređivati… i nekako se poklopilo da, godinu dana pošto je Feral raspušten, meni dopadne čast da jedan od one trojice iz VIVA LUDEŽ-a postane kolumnista u novinama koje potpisujem.
Al zamalo. Evo kako je to bilo…
Iste godine kada je ugašen Feral, Koštuničina mi je ghostbusters ekipa; rahmetli Tijanić, Jala brat Nikitović, potpomognuta udbaško-žurnalističkim odojkom Manojlom Vukotićem, združenim zločinačkim poduhvatom ugasila glasilo po imenu Gazeta. Ubrzo je, međutim, stigao poziv da preuzmem dnevnik Alo!, koji sam, birajući između Vučićeve “Pravde” i nedeljnika kokainskog klana Šarić (koji su u to vreme važili za ugledne građane i deo srpske biznis elite) prihvatio, između ostalog i zato što je kolumnu u “Alo” pisao jedan od one trojke iz Ferala, Dežulović. Bolelo me, iskreno, uvo što sam se tako zamerio kriminalnoj hobotnici koja je u to vreme vedrila i oblačila Srbijom, postavljala ministre i šefove policije, ili pak aktuelnom predsedniku, koji mi to moje NE (istina ponovljeno još jednom, u slučaju Informera) nikada nije oprostio.
Ali avaj…moja radost što ću raditi sa jednim feralovcem splasnula je već prvog dana po dolasku u redakciju, kada mi je zamenik saopštio da ga je zvao Dežulović (koga pre toga nisam poznavao) i dao otkaz, obrazlažući to time da mu je “neko rekao” da je novi urednik (tj. ja) “vadikal i Vučićevac”. Okej, šta je tu je, pomislio sam, mada mi je, priznajem, bilo malo čudno da čovek koji vas nikada nije sreo, a verovatno ni pročitao nešto što ste napisali, može o vama tako da sudi (?!)
Koju godinu kasnije bio sam gost na beogradskoj promociji knjige “Smijeh slobode – Feral Tribune”, svojevrsne biografije nekad mi omiljenog lista, kom prilikom sam, posredstvom ljubaznog autora Borisa Pavelića, konačno upoznao Dežulovića. Kad sam ga, onako usput, podsetio na tu situaciju sa otkazom, on se pravio nevešt, pravdajući se kako “nije on otkazao zbog mene već zbog nečeg drugog, ne može da se seti čega”. Nije više bilo ni važno.
U međuvremenu, ja kao veliki “vadikal i Vučićevac” postao sam politički azilant koji guli već treću godinu u zimogrožljivom Čikagu…A Dežulović, posle Ferala i epizode u Alo! postade vedeta transnacionalnog balkanskog N1, ali i prvo pero Novosti, lista srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj. Svako naš`o svoj pravac, što bi rekao Baja Mali Knindža…
I tu sad dolazimo do kvake zbog koje Vam sve ovo pričam…Čitajući Dežulovićevu kolumnu “Spasimo srpske svetinje” objavljenu na portalu pomenutih Novosti, a u kojoj se autor bavi crnogorskim Zakonom o slobodi vjeroispovijesti, te protestima vernika SPC koje je izazvao…stekao sam utisak da ju je napisao tako što mu je, baš kao u mom slučaju pre 11 godina, neko nešto uzgred rekao, doviknuo u kafani, dobacio na ulici, te je on, tako “potkovan činjenicama”, napisao sledeće:
“Sve kad bi spornim crnogorskim zakonom veličanstveni Ostrog i bio prepisan Đukanovićevoj mafijaškoj državi, sve i kad bi ga podgoričke vlasti prodale British Museumu u Londonu, ne bi čudesni Ostrog najebao gore nego što je najebao ovako, pod brigom i pažnjom rođene Srpske pravoslavne crkve. Možda je stoga zaista najbolje da se donese nekakav zakon kojim bi se drevni srpski manastiri oduzeli Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi“…zaključuje na kraju teksta Dežulović.
No, da ostavimo za trenutak po strani fašizam kojim odzvanjaju ove rečenice i da vidimo kako je Dežulović došao do ovog genijalnog zaključka.
Gradeći svoju tezu o otimačini srpskih crkava i manastira kao legitimnom i najboljem rešenju, Dežulović se u tekstu prvo priseća kako je, odrastajući u selu pokraj Splita, obilazio lokalnu crkvu i u njojzi isposničku samicu Svetog Cirijaka, na čijem je prozoru urezao svoje ime i godinu “sedamdeset i neku”, vajkajući se kako tada nije znao ništa o “zaštiti kulturne baštine”.
Pitanje za sve Vas koji, poput Dežulovića, niste imali pojma o kulturnoj baštini kad ste bili mali:..Da li ste ikada urezali Vaše ime u zidove neke crkve ili monaške ćelije? Niste, verovatno, jer su Vas roditelji naučili da to nije pristojno. Dežulovića njegovi, izgleda, nisu. Pa je mali Boris postao mali huligan koji će kasnije, kao što sam kaže, postati ateista. Pa na posletku i poznati novinar koji će, jednog lepog dana, rešiti da piše o spasavanju svetinja nalik onima koje je nekad šarao. Hm, u startu sumnjiva rabota. Ali, ok, idemo dalje…
Premda ga nije podučio da crkve i manastiri nisu isto što i zidovi stadiona, nadvožnjaka ili haustora, njegov otac, “komunist i inžinjer”, ipak ga je jedne prilike odveo na Ostrog, istina, kako Dežulović kaže: “više se nekako diveći inženjerskom čudu drevnih graditelja, nego budalaštinama o čudima svetog Vasilija”.
Prisećajući se tako svojih mladalačkih ekskurzija, Dežulović konstatuje kako pravoslavni manastiri u vreme njegovog detinjstva nisu bili mesta “masovnih hodočašća”, žaleći što su to kasnije postali (?!), pa je prilikom njegovog drugog dolaska u Ostrog tamo zatekao “veliko parkiralište zatrpano autobusima svih mogućih srpskih i crnogorskih registracija” te doživeo šok “u tijesnoj gužvi nalik onima u kojima se čovjek nađe na ulazu u nogometni stadion“, te “grozni betonski pseudovizantijski kompleks s dućanima i suvenirnicama”.
Vraća se dalje Dežulović u vremena kada je kao student istorije umetnosti pišući seminarski rad obilazio srpske manastire, između ostalih “glasovite Đurđeve stupove, što su osamdesetih izgledali baš kao ruševine irskog dvorca Moydrum s omota albuma U2 ‘The Unforgettable Fire“(vau, kako to cool zvuči!). A onda se nanovo razočarao kada ih je vidio dvadeset godina kasnije, “stručno obnovljene”, u groznici iznenada probuđenog srpskog pravoslavlja”.
“Nijem od užasa gledao sam sagrađeno i sve ono čega je u Đurđevim stupovima ikad bilo i ono čega tamo nikad bilo nije” – žali Dežulović što srpski manastiri nisu ostali u ruševinama, jer bi, valjda, samo takvi, imali nekakvog smisla. Da su ostali srušeni, kao onaj irski dvorac, to bi bilo baš do jaja. Ovako, jebi ga, to nije to.
Na stranu to što je Dežulovićeva kritika “stručnosti” obnove manastira deplasirana, površna i budalasto pop-artistička…
Ko god je, naime, video obnovljene Đurđeve stupove mogao je da posvedoči kako su restaurirani vrlo brižno, od istog materijala i u duhu arhitekture kakvom je plenila i njegova devastirana preteča. Tome može da posvedoči svaki laik, ali i istoričar umetnosti (što je Dežulovićeva struka) koji u google pretraživač ukuca toponim ili se zaputi na lice mesta.
Uši para to što je ona zlurada i zlobna…
Dežuloviću, naime, smeta što uz manastir postoji konak, da vernici koji dođu na hodočašće imaju gde da odmore i prezalogaje. I suvenirnica, u kojoj mogu da kupe ikonu, knjigu, razglednicu ili, što da ne, magnet za frižider kao uspomenu. Za Dežulovića je samo mrtvo pravoslavlje, ono prazno i ruševno, bez Srba, nešto čemu se može i treba diviti. Po njemu, zgodno bi bilo kada bi od pravoslavlja ostali tek artefakti, da arheolozi imaju čime da se zabavljaju, da popune neku vitrinu u muzeju. I ništa više od toga.
A onda, umesto šlaga, ide citat kojim Dežulović stavlja tačku na prikupljanje dokaznog materijala za tezu kako srpske manastire treba oteti Srbima:
“Na stranu što sam, ne budi lenj, pročitao prijedlog Zakona i uzalud u njemu tražio paragraf o otimanju manastira Ostrog i ostalih srpskih svetinja u Crnoj Gori: zapanjila me iznenadna briga vascelog svetosavlja za manastir koji su u deset godina takozvane restauracije – baš kao i desetine sličnih po zapišanom svetosavskom teritoriju – nepopravljivo uništili upravo njihovi arhiepiskopi i vladike”, kaže Dežulović rečenicama skoro preslikanim iz onog nesrećnog Apela 88 intelektualaca o Zakonu koga, gle čuda, za razliku od balkanskih novinara i šatro intelektualaca, neprihvatljivim smatraju svi verski titulari ovoga sveta, od rimskog pape do vaseljenskog patrijarha, uz brojne istupe i pokude islamskih verskih dužnosnika sa ovih naših, balkanskih prostora.
Mrzi me sada da ponavljam ovde sve parafe i idiotizme pomenutog Zakona, već ste imali prilike da ih čitate na ovom portalu, od osporavanja prava na vlasništvo verskih objekata koje SPC održava već osam vekova, pa sve do dela u kome bi crkva za imenovanje svojih episkopa i popova morala da traži blagoslov od države. Uostalom, ovakav paušalni i pseudo komentar Dežulovića i ne zaslužuje nekakvu ozbiljnu kontra-elaboraciju i argumentaciju.
Da pređemo, međutim, na ono što zaslužuje elaboraciju.
Nije problem, ako mene pitate, to što Dežulović, po sopstvenom priznanju ateista, nema osećaja za duhovni život i religiju, već je gleda i doživljava površno i posprdno, kroz prasiće na ražnju i autobuse krcate turistima. Pravo je svakog čoveka da veruje ili ne veruje, pa i da piše onako kako misli. Nije problem, s tim u vezi, ni to što on ne razume, ili ne želi da razume, da suštastveni deo, “kriptonit” jednog naroda, ne počiva u ličnim kartama koje mahom završavaju na “ić”, već u njegovoj duhovnosti, tradiciji, zajedničkom sećanju.
Problem je, dakle, što Dežulovićev tekst, u kome konstatuje kako srpske manastire treba otimati, objavljuje i finansira medij srpske manjine u Hrvatskoj, što njegov, kako se priča, mašala honorar, ide na račun ono malo Srba koliko ih je ostalo nakon što je tamošnja država već privela kraju ono što današnja Crna Gora tek pokušava – da sistematski zatre tragove srpskog postojanja sve dok ih se, kao u oglednom primeru Lijepe, ne svede na statističku grešku, koja, zlu ne trebalo, dobro dođe kada Zapadu treba da se predstavite kao demokratska i multietnička zemlja, te maznete neku lovu iz briselskih fondova.
O tome možda ne treba da razmišlja Dežulović, čiji je posao da napiše koješta i za to uzme novac, ali bi zato debelo morao da se zamisli lider srpske zajednice u Hrvatskoj Milorad Pupovac, koji šovinistička sranja poput ovog Dežulovićevog – plaća! Iz perspektive tamošnjih Srba bilo je kudikamo svrsishodnije da je od tih para obnovljena nečija spaljena kuća u Dalmatinskoj zagori, umesto što se veštački fingiraju nekakva manjinska prava kroz formu medija koji služi za iživljavanje hrvatskih pseudolevičara nad Srbima i njihovom crkvom u drugoj državi, u ovom slučaju Crnoj Gori.
Na kraju, čovek se s pravom upita šta će biti ukoliko sutra neko u Hrvatskoj odluči da donese Zakon o slobodi vere nalik ovome koji je izglasala Crna Gora, te aktivira već postojeću Hrvatsku pravoslavnu crkvu, sa namerom da ostvari ono što je Pavelić već pokušao u NDH…
Hoće li i tada Dežulović, sledeći istu logiku, napisati za Novosti tekst o tome kako Srbima i SPC “za njihovo dobro” treba oteti manastir Krku, sve crkve i pravoslavne svetinje u Hrvatskoj?
Iskreno, ne vidim nijedan razlog zašto to ne bi uradio…Ostaje samo da lebdi pitanje sa koliko će Pupovac to da honorariše.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Youtube
wpDiscuz