Da smo daleko od Evrope (od učlanjenja u EU), da to nije ozbiljno na dnevnom redu ni tamo, kod njih, ni ovamo, kod nas, da nam je politička budućnost biti nekakva siva zona, te da ona može funkcionirati tako, kao siva zona, kao trajni politički limb, purgatorij, bez obzira na kvalitetu života ljudi, jer tko još istinski brine i misli o ljudima – sve smo to predviđali odavno, a tekstovi u kojima smo to predviđanje iznosili i prije deset i prije petnaest godina, i koji su nailazili na osudu optimista, tihi su svjedoci.

Sad se ne pozivam na njih, sad citiram komentar uglednoga njemačkog novinara i poznavaoca prilika Norberta Mappes-Niedieka napisan nedavno, poslije tzv. summita u Sofiji. (I. Lovrenović)

Norbert Mappes-Niediek, Balkan je otpisan

Badische Zeitung, Freiburg, 17. 5. 2018.

„Evropske sale za čekanje nemaju izlaz“, naslov je dan posle samita u Sofiji u albanskom dnevnom listu „Gazeta Shqiptare“ a beogradska „Politika“ je precizno citirala predsednika Saveta EU, Donalda Tuska, da Evropa „neće zaboraviti Balkan“. Decentni oproštajni pozdrav. Posle Sofije niko više ne može da veruje u ono što vrh Evropske Unije i dalje hrabro ponavlja: da je budućnost Balkana u Evropi.

Da EU „neće zaboraviti Balkan“, po svemu sudeći, obistinit će se na gorki način. Skoro dve decenije, dugo je perspektiva učlanjivanja za šest malih država bila najbitniji impuls za mir, stabilnost i reforme. Čak i onda, kad se odocnela nada sve više odmicala u sve dalju budućnost, bila je dovoljna da npr. malu Makedoniju opet povrati sa diktatorske stranputice na stazu demokratije. Ni jedan režim u regionu nije si mogao dopustiti da raskine sa Briselom ili Berlinom. A u svim balkanskim državama reč moćnika iz Evrope bila je prihvatana sa više poverenja nego u njihovim sopstvenim zemljama. Ljudi na Balkanu su verovali sve dok njihovi političari ostaju na uzdi Brisela, da ipak neće previše zabrazditi.

To je posle Sofije već prošlost. Poslednjih godina su moćnici na Balkanu ionako počeli da se diskretno raspituju za rezervna rešenja i da neguju svoje veze sa Moskvom, Ankarom ili Katarom. To nije bilo okretanje leđa Evropi, kako se uvek s gunđanjem zlokobilo. Ne, elite na Balkanu su prosto nanovo definisale svoje veze sa EU. Jer, niti oni sebe vide kao buduće članove EU, niti ih tamo kao takve posmatraju. Nego samo kao „partnere“.

Novci će i dalje da teku, i to su im takođe u Sofiji garantovali. Ali, neće više teći bez kontrausluge. Balkan treba da drži izbeglice dalje od Evrope: to je jasni prevod retorike o bezbednosnim pitanjima i borbi protiv terorizma koja od Sofije na ovamo dominira. A kako će to „partneri“ u regionu obavljati, to Evropa uopšte ne želi precizno da zna. Oružje, subvencije i sl., ali bez kontrole: za balkanske oligarhije i lokalne gospodare to je više nego primamljiva ponuda. Za njihove podanike je sve, samo to ne. Oni će više nego do sada praviti sopstveno, individualno učlanjenje u EU i ići za poslom i školovanjem u Nemačku, Austriju ili gde drugde.

Ako Evropa i stvarno zaboravi Balkan, onda će joj se Balkan uskoro opet još glasnije javiti. Ne samo kroz masovne egsoduse, koji su odavno počeli a 2015. dosegli dosadašnji vrhunac. Nacionalne elite na Balkanu će se potruditi da opet zakuvaju konflikte sa odgovarajućim komšilukom, umesto da ih reše. Što je, iz njihove vizure, i vrlo logično: što kritičnija sutuacija, tim veća spremnost Evrope da se finansijski angažuje. Jer, Balkan je interesantan samo ako se ponovo počnete pucati.

(Preveo Mirko Vuletić)

Prenosimo sa stranice ivanlovrenovic.com