U kolonijalnoj Srbiji je sasvim normalno da stranci imaju šest puta veću platu od nas, i u njoj je „cool” da se sat gledanja u magarca plati 80.000 evra
„Pođimo od toga da smo kolonija”, napisao sam u prošlom tekstu.
„Ama, znamo to, znamo”, bila je primedba u jednom od komentara koji se pojavio na sajtovima koji su moj tekst preneli (ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde…). „Nego, zašto profesor ne napiše – a šta dalje?”
Ali, dragi čitaoče, saznanje da je Srbija kolonija nije tek „teoretisanje” – to je prvi veći korak ka promeni.
Jer, ukoliko shvatimo da smo to što jesmo, znaćemo da iz tog proističe više praktičnih posledica. A one ne menjaju samo našu percepciju političkih i ekonomskih dešavanja u Srbiji, već i naše svakodnevno ponašanje.
Recimo, ako ste kolonija, vaš odnos prema strancima-kolonizatorima mora da bude drugačiji nego prema drugim strancima, ili pak drugačiji nego što bi bio prema strancima u nekoj suverenoj državi.
Srbi su, kao i drugi tradicionalni narodi, gostoljubivi. Mi zapravo volimo strance. Volimo da ih ugostimo, a pogotovo volimo da im pokažemo da su njihove predrasude o Srbima pogrešne.
U koloniji je, međutim, takvo ponašanje glupo i naivno. Svaki kolonijalni stranac – onaj koji je iz nacije kolonizatora i koji je deo kolonizatorskih struktura (od guvernera do službenika) – naš je eksploatator i tlačitelj. Bukvalno.
Alber Memi u znamenitoj studiji Kolonizator i kolonizovani objašnjava da se, između ostalog, kolonija i prepoznaje po tome što u njoj stranci-kolonizatori automatski imaju daleko veću platu od domaćeg stanovništva – za isti posao i za isti stepen stručnosti.
I zaista, u današnjoj Srbiji svaki Amerikanac, Britanac ili Nemac zasigurno da ima veću platu – i to višestruko – od Srbina. Bez obzira na kvalifikaciju. Da nije to zato što Amerikanci, Britanci ili Nemci kod nas obavljaju specifične poslove, one koje samo oni umeju da rade? – Aha-ha!
Moja prijateljica zaposlena je u filijali jedne francuske firme u Beogradu. „Naši šefovi bili su Francuzi”, priča ona, „i imali su šest puta veću platu od nas. Posle tri godine oni su otišli, a mi smo unapređeni tako što smo postavljeni na njihova mesta. Ali, nisu nam dali njihove plate. Naše povećanje iznosilo je tek 20% – za isti posao i za istu odgovornost koju su imali Francuzi! Kada smo pitali zašto je to tako, iz centrale je stigao odgovor: `Francuske plate su za Francuze, a vaše plate su prema lokalnim prilikama`”.
„U koloniji se zarađuje više, a troši manje, poslovi su unosniji, u karijeri se brže napreduje”, objašnjava Memi (str. 34). Kolonizator uvek ima veću platu od kolonizovanog. A kolonizovani, zauzvrat, to smatra normalnim.
Ta „normalizacija” eksploatacije u svesti domaćeg stanovništva izvršena je kolonizacijom uma (o tome više sledećom prilikom). Tako kolonizovani ne vidi da je dobra zarada stranca kolonijalca zapravo praćena proizvodnjom bede domaćeg stanovništva.
Glavna dobit kolonizatora, naime, dolazi otuda što koloniziovani može biti eksploatisan do mile volje – baš kao i prirodni resursi kolonije, koji se mogu crpeti do uništenja. Ta uzročno-posledična veza nije vidljiva na početku kolonizacije. No, ona deluje neumitno i kako vreme više odmiče njene posledice sve su pogubnije po domaće stanovništvo. Posle nekoliko decenija, u koloniji više nema srednje imućnih. Postoje samo bogati stranci i njihovi lokalni politički lakeji – beskrupulozni pripadnici domaće elite koji zajednički s kolonizatorom eksploatišu „urođenike”, i beskonačna masa domorodačke sirotinje (Memi, 36–37).
Dakle, vaš simpatični komšija koji je iznajmio najveći stan u zgradi, taj tridesetogodišnji Nemac, vrlo kulturan, koji je pohvalio vašeg sina da odlično priča engleski i koji se ljubazno osmehuje vašoj ćerki – a na kog sve komšijke s ćerkama-udavačama bacaju čežnutljive poglede – on je, budući da smo kolonija, eksploatator i vas i vaše dece; vaš „klasni” neprijatelj.
Većina našeg sveta to ne razume, prvenstveno zbog moćnog ideološkog (propagandnog) aparata kolonizatora i njegovih saradnika. Taj aparat je i napravljen zato da nam zamagli vidike i da nam utuvi poželjne predstave. Ali, hajde da analiziramo taj aparat, hajde da kritički sagledamo njegove nosioce, njegove interese, njegovu ideologiju i njegovu propagandu prema „domorocima” (čemu i služi ova kolumna). I brzo nam može sve postati jasno.
Možda je najvažnije da razumemo da protiv sebe imamo ozbiljan i moćan kolonijalni establišment. Čine ga atlantistička (EU i NATO) birokratija, šefovi i japijevci iz komapnija „10.000 evra dotacije po radniku”, autokolonijalni (kompardorski) političari, domaći „pa-tako-je-u kapitalizmu” tajkuni, lakejska sistemsko-opslužujuća inteligencija – iz medija, iz kulture, sa univerziteta, ali i klajnerburgerska provincijska („palanačka”) elita koja „samo želi da živi kao sav normalan svet” (uporedi: Memi, 49).
U vezi s poslednje rečenim ne mogu a da već sada – iako o tome tek nameravam da pišem, ne navedem jedan sasvim veseo primer. Beograd se često vidi kao „najdemonskije” mesto u Srbiji, zato što su u njemu, zbilja, koncentrisani lokalni pripadnici elite političkih, ekonomskih i kulturnih kolonizatora, zatim domaći kompradorski establišment, bezobzirni bubašvaba-tajkuni, autošovinistički kulturnjaci itd. Ali, obratimo samo pažnju na to da elita iz Novog Sada ili, na primer, Niša, takođe gleda da ne zaostane previše za takvom „prestonicom”.
Tako je, recimo, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, ne želeći da bude u senci Beograda, za otkup snimka (na DVD-u) samo jedog performansa Marine Abramović platio 80.000 evra (100.000 dolara). Reč je o „delu” Ispovest (Confession) u kome „umetnica”, bukvalno, čitav sat gleda u oči – magarca (videti ovde).
Eto, to je kolonijalna Srbija. U njoj je sasvim normalno da stranci imaju šest puta veću platu od nas, i u njoj je „cool” da se sat gledanja u magarca plati 80.000 evra! A ko takvu „umetnost” ne razume, zapravo je „seljačina” i „naciJonalista”.
E takav „narativ” mora se dekonstruisati, da bi se Srbija oslobodila.
Otuda priča o „koloniji Srbiji” i nije puko teoretisanje, zar ne?
wpDiscuz