Nemaju ništa svoje da bi započele život odvojeno, a u brakovima su večite žrtve ljubomore, ucena, pretnji.
Premlade su da bi se predale, prestare da bi započele nešto novo. Nisu ni tamo ni ovamo. Godinama žive dvostrukim životom, u strahu da konačno preseku i odu…
Isplakale su more suza, preklinjale, molile, ali ništa nisu uspele da promene. Pred njima je sve veći zid i sve manja mogućnost da ga preskoče i započnu nešto svoje.
Najgore je što u njihovim vezama nije ništa više iz ljubavi. Najgore je što možda nikada nije ni bilo prave ljubavi. Samo svađe, poniženja, omalovažavanja. Samo nove zabrane i ograničenja koja ubijaju svaku želju za životom.
Koliko je samo takvih sudbina koje nemaju kud, nego moraju da ćute i trpe. Koliko samo anđela ugušenih u sitničavosti i kukavičluku. Koliko samo zanosa i lepote sahranjeno zbog ispraznosti i ljubomore nekakvih idiota…
A ljubav? Kako to samo smešno zvuči iz njihove perspektive…
Kao da gladnom mašeš kesom punom hrane…
Kao da gluvom crtaš simfoniju…
Posmatraju sebe kako tonu iz dana u dan, proklinju sudbinu koja ih je okovala u kavez iz kog ne mogu da izađu. U njima je presečena svaka mogućnost bekstva, ugašena šansa da budu nešto drugo. Prepuštene su na milost i nemilost svojim muževima koji, svaki na svoj način, otaljavaju svoju životnu priču.
Dokle će ih trpeti? Zbog čega? Kako?
Ni same ne znaju, znaju samo da su žestoko prevarene i da su u tim vezama izgubile ono najvrednije što su imale…
Izgubile su dušu, volju za životom, svežinu i lakoću mladosti, zavodljivost pri svemu što rade, veru, nadu i optimizam kojim su do juče zračile…
Kako će to da nadoknade? Ko će to da im vrati?
Muževi sasvim sigurno ne. Možda filmovi, knjige, šoping, maštarije kojekakve, a verovatno ništa od toga.
Tu su i deca. Najveća radost i najveća nesreća. Deca koja su sve manje deca, a sve više ljudi koji grabe svojom stazom i sve manje mare za porodicu, kuću, majčine suze.
Stefan Simić(stefansimic.net) i prometej.ba