PUSSY RIOT Radikalne mjere

“Ja ni sama ne inzistiram na tome da budem članica grupe Pussy Riot. Ja sam Nađa Tolokonikova, a grupa Pussy Riot pripada svima, ona pripada cijelom svijetu. Od samog početka je bilo zamišljeno da se grupa neće vezivati ​​za osobe i da naše prisustvo u njoj ni na koji način ne bi trebalo biti obznanjeno. A to da sam ja, Nađa Tolokonikova, jedna od članica grupe je bila stvar koju nitko nije ni trebao znati. Mi smo, ako se sjećaš, nastupali pokrivenih lica i nigdje nismo objavljivali naše biografije”, piše H-Alter.
 
U ponedeljak 23. decembra Nadežda Tolokonikova je po objavljenoj amnestiji izašla na slobodu. Već u utorak se srela sa Marijom Aljohinom, drugom članicom grupe Pussy Riot koja je takođe amnestirana. Aljohina je svoju kaznu izdržavala u Nižegorodskoj oblasti, i radi dogovaro o “zajedničkim projektima na zaštiti ljudskih prava”, odmah je doletela kod svoje drugarice u Krasnojarsk. Prvo čime njih dve imaju nameru da se bave je insistiranje na ostavci generala Olega Simčenkova, načelnika uprave Federalne službe za izdržavanje kazni u Mordoviji. U protivnom, tvrdi Nadežda Tolokonikova, u mordovskim zatvorima se ništa neće promeniti. Tamo će i dalje “ubijati ljude – moralno i fizički”.
Ostatak kazne Tolokonikova je izdržavala u krasnojarskoj bolnici. Članica grupe Pussy Riot prebačena je u Krasnojarsk nakon žalbe na rukovodstvo mordovskog zatvora IK-14 (tamo se nalazila do novembra 2013) i posle dugotrajnog štrajka glađu. Krajem septembra 2013, lenta.ru je objavila pismo aktivistkinje u kojem ona navodi masovna kršenja prava žena osuđenih na prinudni rad. Pismo je imalo veliki odjek u Rusiji i na Zapadu.
Dok sam te čekala, u lobiju hotela sam prisluškivala razgovor dvojice ljudi banditskog izgleda, u belim košuljama, crnim leptir mašnama i s debelim cigarama u zubima. Kada te je video kako ulaziš, jedan od njih je upitao: “I koliko je ona odležala?” A ovaj mu odgovara: “Dve godine”. Drugi je ljutito opsovao: “U Staljinovo vreme bi je za to odmah streljali! Ona je bre ušla u crkvu i na sve ikone se posrala. I za tako nešto – samo dve godine?” Da li se često susrećeš sa agresivnim reakcijama?
Ne. Meni po pravilu takve stvari ne govore u oči. Za to je potrebna posebna vrsta hrabrosti.
Šta pod tim podrazumevaš?
Kada ne vide čoveka o kome je reč, ljudi na njegov račun lako donose zaključke, često uvredljive. Jako je malo onih koji su spremni da tako nešto kažu gledajući me u oči. A ljude koji nemaju hrabrosti da svoje mišljenje preda mnom izgovore prosto ne primećujem. Za svaku izgovorenu reč se mora snositi odgovornost, a na one koji nisu spremni da ta pitanja zajedno sa mnom pretresu ne obraćam pažnju.
Dobro. A šta ako neki slični njima ipak odluče da ti te iste stvari govore gledajući te u oči?
Ništa. Onda ćemo porazgovarati. Nešto slično mi se već događalo sa zatvorenicima u istražnom zatvoru i tada sam uspevala da odbranim svoju poziciju. Ukazivala sam im na političke elemente naše akcije, objašnjavala im da u stvarnosti cela stvar stoji malo drugačije, kao i to da je osnovni smisao naše akcije bio nešto drugačiji od onoga kako se to prikazuje na državnoj televiziji. I po pravilu, moji argumenti su stizali do svesti ljudi. Ne kažem da su oni odmah promenili svoje mišljenje, ali nesumnjivo je da su razumeli da pred njima ne stoji nekakva histerična ludača s budalastim antireligioznim idejama u glavi, već neko ko je spreman da se bori za svoj stav i svoje poglede na svet.
A ja mislim da je to uvredljivo: ti uz pomoć savremene umetnosti hoćeš svetu da pokažeš svoje ideale, a svet će – “Ma ona se na ikone posrala!”
Prvo, da bi se bilo šta u tom smislu promenilo, neophodno je da se vlast nad federalnim televizijskim kanalima preda u ruke ljudi čija su politička ubeđenja drugačija od onih koje je usvojila država. Drugo, reakcija na savremenu umetnost je bila, jeste i uvek će biti negativna. Savremeni umetnik nije novčanica od sto dolara, pa da se svima sviđa. Od samog početka XX. veka, savremeni umetnik je čovek koji postavlja nezgodna pitanja koja provociraju društvo, pitanja koja ga razotkrivaju. Počelo je sa avangardom, a potom su to vrlo uspešno preuzeli dadaisti koji su bez okolišanja govorili da je umetnost bomba koja mora da eksplodira. Kada se događa suprotno, to više nije umetnost. I sviđalo se to nekom ili ne, dadaisti su klasici savremene umetnosti. Danas se s tim mora računati. Ima i onih kojima se ne sviđa kako je slikao Ajvazovski…
A nekome se ne sviđa to što je radio Marsel Dišan. Da li smatraš da i vaša akcija pripada klasici savremene umetnosti?
Da. Mislim da je to već gotova činjenica.
Kako ja razumem, ti si glavni ideolog grupe Pussy Riot.
Mi smo kontinuirano i na razne načine počeli da se izjašnjavamo onog trenutka kada se dogodila ona monstruozna rokada i kada je postalo jasno da Putin ima nameru da realizuje svoj treći predsednički mandat. Oni nikoga ništa nisu pitali. Prosto su sve nas, ogromnu većinu ljudi širom zemlje, stavili pred svršen čin. Ta činjenica je inicirala osnivanje grupe Pussy Riot i naše akcije su bile diktirane jakim emocijama. Ta njihova rokada se naravno tiče svih, a njeni neposredni učesnici ama baš nikoga ništa nisu pitali.
Tog trenutka sam shvatila da više neću moći da živim onako kako sam živela do tada i da sve vreme koje mogu da otrgnem od života moram utrošiti na to da što glasnije, iz sve snage o tome vičem. Koji arsenal sam za to imala? Na raspolaganju mi je bio uobičajeni arsenal sredstava savremene umetnosti – aktivizam. Grupa tada još uvek nije imala ime i budući da je bilo malo vremena, odlučili smo da iskoristimo ono što imamo. Reagovali smo onako kako smo umeli.
U razgovor se umešao Pjotr Verzilov, muž Nadežde Tolokonikove: “Da naručim nešto? Šta bi htela da jedeš?” Tolokonikova odgovara: “Potpuno mi je svejedno. Ono što bih htela je da me niko ne prekida dok govorim.” Verzilov: “Sorry, sorry.”
Zbog čega baš ti, Nadežda Tolokonikova, ne voliš Putina?
Čini se da bi meni trebalo da bude lako da odgovorim na ovo pitanje, posle toliko vremena provedenog iza rešetaka, gde sam prošla kroz dosta ozbiljna iskušenja zahvaljujući tom čoveku. Ali kada izgovaram Vladimir Putin, ja ne mislim na određenog čoveka. Umetnici se izražavaju u metaforama: kada izgovaramo “jedro”, mi mislimo na “brod”, a kada govorimo “Putin”, mislimo na politički sistem koji je on stvorio. Taj čovek mi je oduzeo nekoliko godina života i to je lako izmeriva i teška činjenica. Istina, to nam je istovremeno pomoglo da steknemo i neka iskustva koja ćemo ubuduće koristiti u pozitivnom ključu i svim silama se truditi da ta iskustva ne zaboravimo.
A šta je bilo do tih iskustava? Ja sam dosta rano počela da se interesujem za politiku. Tako se desilo. U politiku me je možda uvukao moj tata, koji je inače odličan tip. Bilo mi je nešto više od 10 godina i ja sam ga zamolila: “Tata, kupi mi Cosmopolitan“, a on mi je odgovorio: “Ma kakav Cosmopolitan?! Čitaj Vlast ili Itogi“. On me je naučio da slušam Radio Eho Moskve. U početku mnogo toga nisam razumela, ali sam vremenom naučila.
Zatim sam se upisala na filozofski fakultet, gde me je najviše interesovala socijalna filozofija. Jer bez prethodnog osmišljavanja političkih sistema, u filozofiji se malo šta može postići. I tada sam doživela duboko razočarenje. Pokazalo se da je filizofski fakultet, na koji sam se upisala nošena bezumnom radošću i nadom, u stvari neverovatno nazadna ustanova. Ogromna količina ključnih tekstova ni do danas nije prevedena na ruski jezik. Videla sam i ko se bavi prevođenjem tih tekstova. To su neki sumanuti ljudi kojima taj rad niko ne plaća i koji za svoj novac izdaju knjige koje su neprocenjivo važne za savremenu rusku kulturu. To su neki čudaci, maltene jurodivi koji te svoje prevode izdaju s gotovo religioznim ushićenjem.
Deo programa sam morala da savladavam koristeći se literaturom na engleskom, i tada se u mojoj glavi javilo pitanje: kako je moguće da na filozofskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta (МГУ), najprogresivnije visokoškolske ustanove u zemlji, vlada takvo nazadnjaštvo, takvo duhovno mračnjaštvo.
I kako to povezuješ sa Putinom?
Veoma prosto: sistem koji vlada zemljom tesno je povezan sa time kako funkcioniše sistem obrazovanja u celini. Forma i struktura funkcionisanja filozofskog fakulteta se može uporediti sa bilo kojom ustanovom u zemlji. Na filozofskom fakultetu nigde nećeš naći bilo kakav oblik javno deklarisane namere kojom bi studenti bili podstaknuti na razvoj sopstvenog mišljenja. O drugim institucijama i da ne govorimo. A kada se nešto tako i pored svega ipak dogodi, to je uvek uprkos, a ne zahvaljujući sistemu.
Nekoliko dana posle tvog čuvenog otvorenog pisma o uslovima života u zatvoru, druga zatvorenica, nacionalistkinja Evgenija Hasis, napisala je odgovor. U njenom pismu je pisalo da je zatvorenički život tekao skladno i mirno, sve dok se odjednom nije pojavila nekakva ludača koja je sa dušekom u rukama počela da trči po hodnicima i viče: “Ja ću vas sve spasti!”
To nisu reči koje sam ja uzvikivala. Ja nikome nisam nametala svoju pomoć. Bila je to moja lična, duboko otpaćena etička odluka. Shvatila sam da ako ne učinim neki zaista radikalan gest, ako ne pokušam da promenim sam stil odnosa koji vlada između zatvorenica i zatvorske administracije, u dogledno vreme se u našem zatvoru ništa dobro neće dogoditi. Zatvorski režim je postajao sve suroviji, a broj radnih sati se iz meseca u mesec povećavao.
Šta misliš, zašto je baš tvoje pismo imalo toliki odjek? Do tebe su mnogi zaštitnici ljudskih prava pokušavali da privuku pažnju javnosti na stanje koje vlada u ženskim zatvorima. Tebi je uspelo, a njima ne.
Verovatno zato što je moje pismo bilo inicirano ličnim iskustvom. To pismo je pratio i štrajk glađu i ja sam tada bila direktno izložena mnogim opasnostima. Jedna je stvar kada aktivista za zaštitu ljudskih prava uđe u zatvor, pogleda kako sve to izgleda, izađe iz njega i potom govori ili piše o tome šta je tamo video, a sasvim druga kada o tome piše neko ko živi u tim uslovima i ko zbog toga svakog trenutka može biti surovo kažnjen od strane predstavnika zatvorske administracije.
Jesu li te zatvarali u samicu?
Mene su smestili u samicu sa obrazloženjem da je to “bezbedno mesto”. I kao što obično biva u samicama Mordovije, tamo je bilo neopisivo hladno. To je stara zatvorska tradicija: zatvorenike u samicama kažnjavaju ne toliko činom izolacije, koliko neverovatno teškim životnim uslovima, u prvom redu zverski surovom hladnoćom. Za ovu meru su najzgodniji jesenji i zimski meseci. Na primer, u kazneno-popravnoj koloniji IK-2, u susednoj republici Čuvašiji, jako vole da zamrzavaju zatvorenice. Oni prosto drže sva spoljna vrata zatvora žirom otvorena i smrzavaju ljude metodom nekada korišćenom za uništavanje kućnih insekata. I čuvarima je hladno, ali osuđenici (valjda) moraju da se smrzavaju, i to je administraciji sasvim dovoljan razlog za primenu ove vaspitne mere. Čuvari po zatvoru hodaju u opaklijama, a zatvorenice skakuću u svojim ćelijama imajući na sebi samo gaćice i tanke narandžaste haljine. Do tada se nikada nisam srela sa takvim haljinama. Zatvorenicima obično dozvoljavaju da nose običnu odeću, kao recimo pantalone, džempere, sakoe ili jakne u kojima čovek koliko-toliko ipak može da se zagreje. A kada vas obuku u te američke haljine od gumiranog platna, to postaje apsolutno nemoguće.
Kada su me vratili u samicu, za mene je pozitivan detalj bio taj što sam mogla da obučem moju običnu zatvorsku uniformu. Sledećeg dana sam zbog neizdržive hladnoće napisala žalbu o tome kako zatvorska administracija nada mnom sprovodi torturu i oni su mi doneli grejalicu. Tamo sve vreme moraš da koristiš radikalne mere da bi dobio minimum onoga što bilo koji čovek mora da ima.
Kako ti je izgledala impresivna PR kampanja koju je sprovodio tvoj muž Pjotr Verzilov? To je povremeno izgledalo kao veštački podgrevano interesovanje javnosti.
A svima vama nikada nije padalo na pamet to da su pisma koja piše zatočenica kazneno-popravne kolonije motivisana isključivo njenim sopstvenim pobudama i razlozima, to da treba samo na trenutak da se staviš na njeno mesto? Sa takvog mesta se može predati samo to što se nalazi duboko u tebi, nešto što je motivisano isključivo ogromnom patnjom.
A šta se desilo sa trećom članicom vaše grupe, Ekatarinom Samucevič? Tebe i Mašu su pred sam kraj isticanja kazne amnestirali, a ona nakon presude praktično ni dan nije odležala i sada se sa vašim bivšim advokatom Nikolajem Polozovim sudi za 1,5 miliona rubalja odštete.
To ćeš morati nju da pitaš. Kaća ima svoju glavu, svoje misli, svoje postupke i dejstva. Ja se prema svojim bivšim advokatima normalno odnosim i zahvalna sam im za svu pomoć koju su mi pružili.
Ali nije reč o advokatima. Pitanje je da li je ona još uvek članica grupe Pussy Riot?
Ja ni sama ne insistiram na tome da budem članica grupe Pussy Riot. Ja sam Nađa Tolokonikova, a grupa Pussy Riot pripada svima, ona pripada celom svetu. Od samog početka je bilo zamišljeno da se grupa neće vezivati za ličnosti i da naše prisustvo u njoj ni na koji način ne bi trebalo da bude obznanjeno. A to da sam ja, Nađa Tolokonikova, jedna od članica grupe je bila stvar koju niko nije ni trebalo da zna. Mi smo, ako se sećaš, nastupali pokrivenih lica i nigde nismo objavljivali naše biografije.
Danas mi je prišla administratorka vašeg hotela “Kupičeskaja” i upitala me: “Vi ste novinarka i verovatno ste došli da nešto napišete povodom ove dve (Aljohine i Tolokonikove)? Da li možete da u svom tekstu ne pominjete ime našeg hotela?
Postupak tipičan za sistem koji ima šta da krije. I pod tim gestom se ne skriva nikakav konkretan, racionalan podtekst. To se verovatno vuče još od sovjetskih vremena kada su otvorenost i transparentnost bili uvek nešto loše zbog čega se od nečelništva uvek mogao dobiti ukor.
Ili se možda plaše da će izgubiti goste. Gosti više neće hteti da borave u hotelu u kojem su živele “bogohulnice”.
U razgovor ponovo stupa Pjotr Verzilov: “Mislim da na ovu situaciju postoje dve reakcije. Prva je da vam ljubazno govore: “Izvolite vaše stvari. Nažalost, mi smo prinuđeni da vas zamolimo da napustite hotel” i druga, kada su sami protiv, ali iz nekog razloga odlučuju da na to zatvore oči i ćute.”
Kakav je to novi projekat koji spremaš da realizuješ zajedno sa Marijom Aljohinom?
Naziv projekta je Teritorija prava (Зона права) i njegov osnovni zadatak je primorati zatvorski sistem da radi onako kako bi trebalo da radi. Kako to učiniti? Za početak će biti dovoljno da precizno udarimo po konkretnim prekršajima kojih je zaista mnogo, a koje smo nas dve uočile. Radi se o prekršajima koji su već fiksirani. Koliko je meni poznato, situacija u Mordoviji se već malo popravila. Pojavila se nada da će plate zatvorenica postati razumnije. Sada je glavno da se na tome ne zaustavljamo. Tim ljudima koje smo tamo srele hoćemo da pomognemo. I ne samo njima. Pomagaćemo i svima onima koji odluče da nam se obrate. I ako postoje ljudi koji imaju šta da nam saopšte, ja molim da nam se jave.
Tebe tek što su amnestirali, ali kao da povodom toga ne osećaš zahvalnost.
Apsolutno nikakvu. Osećam se kao džak kompira kojeg su podigli i premestili s jednog mesta na drugo. Da nas je neko pitao, i Maša i ja bismo se odrekle ove amnestije. Ona je potrebna drugima, a ne nama. Ona je potrebna optuženima za protest na Bolotnom trgu. Ona je preko potrebna ljudima kojima su prikačili član 318. Videla sam kako se u zatvoru odnose prema političkim zatvorenicima. To je vrlo specifičan odnos. Oni se nalaze pod posebnom pažnjom zatvorske uprave i ta pažnja, i neprekidni pritisak, čine da rok izdržavanja kazne postaje sve duži. Po zatvorima taj pritisak na političke zatvorenike traje 24 sata dnevno i ja zaista ne želim da ljudi koji danas ni zbog čega sede iza rešetaka, već koliko sutra počnu da prolaze kroz paklene muke koje su im namenili.
Ovde, u Krasnojarsku, na svim televizijskim kanalima padaju opklade da li ćete organizovati neku novu akciju ili ne.
Nisam imala vremena da gledam televiziju Krasnojarska. Odspavala samo par sati, a usput me neprekidno proganja nekakav grozan osećaj da ništa ne uspevam da uradim.
A šta ako se odjednom pojave neke devojke maskirane u balaklave i nadmaše vas u svemu što ste do sada uradile? Da li bi te to pogodilo?
Ni u kom slučaju. Bila bih presrećna.
Pre godinu dana sam spremala nekakav materijal o Olgi Zeleninoj, ekspertu za poznati “slučaju maka”, koja je sa tobom bila u istražnom zatvoru. Ona mi se tada žalila da si je ti prekorevala zbog toga što je suviše staromodna i religiozna.
Nijednom je nisam videla da se krsti. Nas dve smo stvarno vodile raspravu, ali tema je bila sasvim druga. Razgovor se vodio o visokom stepenu homofobije u ruskom društvu. Tog trenutka je zajedno sa nama bio i Kurt. Taj lik se pojavio u mom životu kada su me neposredno posle presude sa ocenom “dvojka” (Putinova šala na presudu od dve godine zatvora devojkama iz grupe Pussy Riot: “Svakoj po dvojka za nestašluk.”), vratili u istražni zatvor. Ja se iz sudnice potpuno razbijena vraćam u istražni zatvor, a u mojoj ćeliji sedi neki nepoznati muškarac. On se pridiže i obraća mi se s akcentom: “Dobar dan, ja se zovem Kurt”. Saznala sam da je on građanin Švedske, da se baš tih dana spremao da promeni pol, ali je na nesreću pao u istražni zatvor sa optužbom po članu 159 stav 3, prevara sa zloupotrebom službenog položaja. S njim sam razmatrala pitanja o socijalnim sistemima, o mogućnostima očuvanja socijalne samosvesti koju ljudi u sebi nose od samog detinjstva i o tome kako se ti modeli primenjuju u skandinavskim zemljama. Otvorenih usta sam grozničavo beležila sve što mi je govorio. I dan danas čuvam te dragocene beleške. A Zelenina, koja je sa nama boravila u istoj ćeliji, s vremena na vreme je…
Verzilov ponovo prekida Tolokonikovu: “Slušajte, ovo je zaista zanimljivo! Časopis Time se sprema da u svom prvom novogodišnjem broju na naslovnu stranu stavi Nađinu i Mašinu sliku! Časopis Time – prvi časopis na planeti. Od Rusa su na naslovonoj strani do sada bili samo Staljin, Gorbačov i Putin.”
Ma dajte, memojmo o tome. Kurt je neuporedivo interesantniji! Gde sam ono stala… Da, otvorenih usta gledam u Kurta i sve zapisujem. A Olga Zelenina povremeno upada u naš razgovor s pričom kako žena mora biti u senci svog muža i sličnim koještarijama.
Donose jelo. Nađa, ne videći viljušku: “Šta oni misle – da sam još uvek zatvorenica?!” A onda nalazi viljušku i nož: “U zatvorskoj trpezariji sam redovno koristila nož i viljušku i svi su mislili da izvodim kerefeke. A ja sam im uvek govorila: Probajte i vi. Videćete, biće vam mnogo zgodnije.”