Njemački kancelar Friedrich Merz je, na rubu summita G7, izrekao nešto što već dugo tinja ispod diplomatskog jezika Zapada: Izrael radi prljavi posao za sve nas. Rečenica je to toliko sirova i ogoljena da bi se mogla ugravirati na metalnu ploču i objesiti na vrata Pentagona. Prljavi posao, kaže Merz, kao da govori o čišćenju septičkih jama, a ne o masovnim raketnim napadima na teritorij druge države.
I nije rekao pravedni posao, nužni posao, obrambeni posao. Ne. Rekao je “prljavi”. Kao da netko mora i to, pa hajde da to bude Izrael. I hvala im na tome.
S punim poštovanjem, dodaje Merz, prema izraelskoj vojsci i vodstvu – jer imaju hrabrosti. Ne kaže – mudrosti, suverenosti, razboritosti – nego upravo to: hrabrost da započnu globalni požar. I dok izgovara te riječi, između izraelskih raketa i iranskih balističkih odgovora, odvija se nešto nalik zadnjem danu jedne ere, i prvom danu nove, u kojoj su pojmovi poput međunarodnog prava – postali relikt, kao pisaća mašina u doba ChatGPT-a.
U istom dahu, Merz nudi Teheranu šansu da se vrati za pregovarački stol. Vrlo europski, vrlo uredno, kao kad nudite nesuđenom gostu još jednu čašu vina nakon što je već razbio sve u kući.
Ali što ako Iran ne želi sjesti? Pa, kaže Merz, Izrael će ići do kraja. Koji kraj? Apokaliptični? Nuklearni? Ili samo kraj dosadašnje stabilnosti Bliskog Istoka? Ne znamo.
Znamo samo da Friedrich nije prvi kancelar koji se klanja pred realpolitikom, ali je prvi koji je tako jasno rekao ono što mnogi misle: Ako već treba udariti, bolje da to ne radimo mi – nego Izrael.
I kad sve prođe, ako ikad prođe, ostaje jedno neugodno pitanje: Je li Zapad zbilja htio mir – ili samo da netko drugi odradi rat za njega?
wpDiscuz
