Nula ratova

Od 900. do 1914. godine, u razjedinjenoj Evropi bilo je vođeno čak 2.311 ratova, što je 2,3 rata godišnje u proseku. Od Drugog svetskog rata to danas, bilo je tačno 0 (nula) ozbiljnih belosvetskih ratova na Zapadu, i na čitavoj zapadnoj hemisferi

Émile Betsellère (1847–1880), L’Oublié! (Forgotten) (1872), ulje na platnu, Musée Bonnat-Helleu, Bayonne, Francuska. Wikimedia Commons

Rat više nije kul. A nije oduvek tako bilo. Do gotovo prekjuče, i najbogatije i najcivilizovanije zemlje Zapada posmatrale su rat kao nešto herojsko, sveto, veličanstveno i slavno.

Ili kao uobičajenu, normalnu i svakodnevnu stvar. Mir beše samo neobični intermeco, kratka stanka između ratovanja, a ne i društvena i moralna vrednost po sebi. Od 900. do 1914. godine, u razjedinjenoj Evropi bilo je vođeno čak 2.311 ratova, što je 2,3 rata godišnje u proseku. Tek u 19. i početkom 20. veka, pojavljuju se istaknuti pacifisti poput Džona Stjuarta Mila, Lava Tolstoja, Viktora Igoa, Marka Tvena, Alfreda Nobela ili Bertranda Rasela. A zatim se nešto bitno promenilo i u stavovima ili percepciji šire javnosti, posebno nakon traume Prvog svetskog rata. I ovaj Veliki rat ubrzo je miroljubivije prozvan „Ratom koji će okončati sve ratove“.

Naime, bilo je podjednako destruktivnih ratova u Evropi i pre Velikog, poput npr. Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648) ili Napoleonskih ratova (1803-1815). Ali su zatim evropske zemlje i njihovi građani samo oduvali prašinu sa svojih oružja i uniformi, i relativno spremno i jarosno uskočili u sledeći ratni sukob. Jer tako zapovedaju bog, kralj i otadžbina, i tako stolećima. Tek nakon 1918, svetski lideri su jednu novu, filozofsku, književnu i krajnje blesavu doktrinu o svetskom miru pokušali da pretvore u realnost. I to formalnim odricanjem od rata i uspostavljanjem Lige naroda kao prve međunarodne organizacije sa ciljem održanja mira u svetu, baš kao sa izbora za Miss. U retrospektivi, danas znamo da nisu uspeli. I da je, zahvaljujući romantičarskom i militantnom nacionalizmu, dve decenije kasnije usledio Drugi svetski rat.

UMJETNOST PROTIV RATA: Međutim, hajde da ne budemo nadmeni ili samodopadni zbog tog preteranog optimizma naših kosmopolitskih predaka. I samo to što se uopšte pokušalo sa nekakvom Ligom naroda, predstavljalo je istorijsku novotariju ili politički kuriozitet. Bio je to izraz radikalne promene tradicionalnih vrednosti u pogledu ratovanja, uz gotovo univerzalni osećaj da namerno pokretanje rata više ne može, i da ne sme da bude moralno opravdano. Uz par ranijih i filozofskih izuzetaka (poput prosvetitelja Voltera i Kanta), ovakvi svetonazori predstavljali su izuzetni raskid sa prošlošću u kojoj je rat bio posmatran isključivo kao pravedan, častan i dostojanstven, ili kao prosti „nastavak politike drugim sredstvima“.

Nakon Prvog svetskog rata, usledila je i eksplozija kritike rata u umetnosti, književnosti i popularnoj kulturi: Remarkov Na Zapadu ništa novo (1929), Hemingvejev Zbogom oružje (1929), Hašekov Dobri vojnik Švejk (1923), odnosno Pačja supa braće Marks (1933), Renoarova Velika iluzija (1937) ili Čaplinov Veliki diktator (1940). I u spomeničkoj umetnosti, nekadašnje statue ratobornim monarsima i vojskovođama sa isukanim sabljama u sedlu, gradualno ustupaju mesto antiratnim spomenicima koji predstavljaju nevine žrtve rata, umorne vojnike ili ožalošćene majke, kao npr. u Novoj stražarnici (Neue Wache) na glavnom bulevaru ili Pod lipom (Unter den Linden) u Berlinu. Bio je to veliki društveni (is)korak i za čoveka, i za čovečanstvo, vaistinu ravan sletanju na Mesec – a na ovoj planeti.

NUKLEARNI RAT – NEZAMISLIV: Ipak, onaj odlučujući korak ka Kantovom Trajnom miru iz još 1795. bio je napravljen tek nakon tragičnog, zastrašujućeg i kolektivno traumatičnog iskustva holokausta i Drugog svetskog rata, tačno 150 godina kasnije. Ili nakon što je u drugosvetskim ratnim sukobima, genocidima, i od gladi i bolesti, bilo preminulo oko 75-85 miliona ljudi ili tri odsto tadašnje svetske populacije (od 2,3 milijarde ljudi). I sad, da li je „varvarski pisati poeziju nakon Aušvica“, kako je 1949. poručio filozof Teodor Adorno? Možda i jeste. Ali se zato u savremenoj istoriji nakon Aušvica pojavljuje i jedna krajnje zanimljiva statistička vrednost. A to je 0, odnosno – nula. Da, nula ratova. I koju u prvi plan odvažno ističe kognitivni psiholog Stiven Pinker sa Harvarda u svojoj čuvenoj, argumentovanoj, ali i kontroverznoj studiji Bolji anđeli naše prirode iz 2011. Gde Pinker tvrdo svedoči o globalnom opadanju rata i nasilja u društvu, i čije podatke i ideje izdašno koristimo u ovoj kolumni.

Na primer, tačno 0 (nula) je broj koliko puta su bila upotrebljena nuklearna oružja nakon Drugog svetskog rata. I tako već čitavih 76 godina, a što je jedan ceo ili korektan životni vek. Dotično naoružanje poseduju najmanje osam zemalja sveta: Sjedinjene Države, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Kina, Izrael, Indija i Pakistan, a možda i Severna Koreja. I sve su one bile u nekakvim ratovima od tada, ali opet nisu pritisnule crveno dugme u ratobornom gnevu prema Vijetnamu, Foklandima, Čečeniji ili Palestini. Umesto atomske bombe, do danas nijednom nisu upotrebljena ni ona manja ili taktička nuklearna oružja, eksplozivi ili rakete za neko lokalno bombardovanje neprijatelja. A nebrojeni mislioci tokom Hladnog rata, uključujući tu i genijalnog Alberta Ajnštajna, bili su uvereni da je Treći svetski ili nuklearni rat neizbežan, koliko i neminovan. Pa ipak šipak. Nuklearni rat je danas praktično nezamisliv.

Zatim, tačno 0 (nula) puta su dve svetske supersile direktno zaratile na bojnom polju tokom Hladnog rata. Da, bilo je tušta i tma posrednih ili proksi ratova u kojima se dva bloka sukobljavaju indirektno, te odmeravaju snage ili mere geopolitička spolovila, poput npr. Korejskog rata (1950-1953). Ali, kad su Sjedinjene Američke Države ili Sovjetski Savez, svejedno, bile pokrenule invaziju na neku državu, kao na Mađarsku (1956), Vijetnam (1965), Čehoslovačku (1968) ili Avganistan (1979), druga strana se naprosto – sklonila s puta, odnosno vojno prećutala tu stvar. Jer, kad su Sovjeti izvršili invaziju na Avganistan, Ameri su uputili par ljutitih diplomatskih depeša, i demonstrativno povukli sportiste sa olimpijskog loptanja u Moskvi, i to je bilo to. I NATO bombardovanje SR Jugoslavije (1999), glasno je oćutala Rusija, uz poslovične bolove u falusu. A u nedavnoj prošlosti, kad je neka velika sila napala ili okupirala neutralnu zemlju, kao Austrija Srbiju (1914) ili Nemačka Poljsku (1939), započeo je globalni sukob između država-nacija.

GRAĐANSKI (RATOVI): Takođe, tačno 0 (nula) puta su međusobno zaratile i države Zapadne Evrope, dugih 76 godina nakon Drugog svetskog rata. I što nekako uzimamo zdravo za gotovo, ili kao jednu zdravu normalnost, zar ne? Ali, tada se valja podsetiti na spomenuti podatak o prosečno 2,3 rata godišnje u krvoločnoj Evropi tokom čitavog milenijuma od 900. do 1914. Zapad evropskog kontinenta trenutno živi u najdužem periodu mira još od doba Rimskog carstva (Pax Romana) ili od pre čitavih 2.000 godina. I samo zbog toga valja zahvaliti mrskoj EU kao jednom, pre svega, mirovnom projektu. Evropska istorija bila je prenapučena međudržavnim ratovima, označenim sa famoznom crticom između, poput npr. Francusko-pruskog, Austrijsko-pruskog, Austrijsko-turskog, Francusko-španskog, Rusko-švedskog, Poljsko-švedskog, Englesko-španskog, Englesko-holandskog, Holandsko-portugalskog rata, i mnogih, mnogih drugih. Dok nema ništa ni nalik, niti u najavi danas, zlo i naopako.

Najzad, tačno 0 (nula) puta nakon Drugog svetskog rata su neke razvijene ili zapadne zemlje uvećale svoju teritoriju osvajanjem (delova) druge zemlje. Nema više nemačke aneksije Sudeta ili brisanja Poljske sa mape sveta, niti austrijske aneksije Bosne, ili pak britanskog dodavanja Indije u svoje carstvo. Evropske nacije se u 20. veku komotno odriču svojih kolonija ili golemih delova svoje teritorije. Većina državnih granica na karti sveta danas su gotovo (i ranije nezamislivo) iste kao i 1950. A i SFR Jugoslavija se raspala po postojećim republičkim i pokrajinskim granicama. U pitanju je neverovatan istorijski razvoj događaja, pošto je širenje teritorije osvajanjem, od Velike Nemačke do Velike Srbije, do nedavno bila uobičajena stvar u opisu posla državnih vladara. I trenutno se na svetu vode samo četiri rata sa više od 10.000 ratnih žrtava godišnje, i svi oni su građanski ratovi: u Avganistanu (41.000), Jemenu (26.000), Etiopiji (19.000) i Mjanmaru (11.000 žrtava u 2021).

Deluje šašavo, ali hipici su pobedili. Bilo je tačno 0 (nula) ozbiljnih belosvetskih ratova na Zapadu, i na čitavoj zapadnoj hemisferi, od Drugog svetskog rata do danas. Stav da je rat moralno neprihvatljiv, a mir jedna vrhunska vrednost, danas takođe uzimamo zdravo za gotovo. Baš kao i vesti da se ratovi sada vode jedino u nekakvim zatucanim, parohijalnim, zapuštenim, i od boga i naroda zaboravljenim društvima po Africi i Bliskom istoku, odnosno pojasevima Gaze i dolinama Kavkaza. Ili na Balkanu. A umemo li bolje od toga? I sad, kad Putinova Rusija otvoreno narušava mir u Ukrajini, ili Vučićeva i Vulinova Srbija zvecka svojim rusko rashodovanim oružjem po regionu, zapitajmo se sledeće. Da li zaista želimo da narušimo ovaj – novi svetski poredak? Jer u pitanju jeste poredak mira, odnosno suživota među narodima, državama i nacijama. Šta fali (n)ovim i miroljubivim zapadnim vrednostima? I šta tačno fali nama, pa odbijamo da prihvatimo – mir? Kad je reč o ratu, i matematička i moralna vrednost je – nula.

Autor: Aleksej Kišjuhas, Danas.rs