Petak, 19 travnja, 2024

Što je sin ubijenog, poslednji kralj Jugoslavije napisao nakon atentata na oca

Must Read

Ubojstvo mog oca bila je velika tragedija za njegovu zemlju, za svijet i za mene, zabilježio je Petar Drugi Karađorđević o posljedicama atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. godine. Iako je atentat na njegovog oca koji su uradili VMRO i Ustaše u mnogim krajevima Jugoslavije dočekan potpuno drugačije, logično je da mladi princ to tada i nije shvaćao. Donosimo dio memoara.

Za tadašnjeg talijanskog diktatora Benita Musolinija i hrvatskog proustaškog političara Antu Pavelića bio je “prvi korak ka uništenju Jugoslavije, što su grozničavo priželjkivali”.

Udruženi fašisti

Pošto je prvi, loše organizovan atentat na moga oca propao, Pavelić je odabrao odlučnog i iskusnog teroristu Ivana Mihajlova, koji je bio vođa VMRO, makedonske revolucionarne organizacije, da smisli najsigurniji plan. Rujna 1934. u cjelokupnoj štampi je objavljena namjera mog oca da u listopadu posjeti Francusku. U to vrijeme Pavelić je u Rimu imao više susreta sa Mihajlovim.

Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije:

Dr Erkole Konti, generalni inspektor talijanske javne bezbjednosti, prisustvovao je nekim od tih sastanaka i neosporno je bio detaljno upoznat sa planovima za izvršenje zločina… Bugari Mijo Kralj i Veličko Kerin, Mihajlovljev telohranitelj, bili su ljudi kojima je povereno da izvrše ubistvo. Sekretar organizacije, zvani Bzik, otišao je u logor u Mađarsku i, po priči, bacanjem novčića izabrao ljude koji će otići u Francusku. Ljudima na koje je pala kocka naređeno je da odu u Lozanu, dat im je novac i lažni češki pasoši.

U Lozani su im se pridružili agenti koji su došli iz Bolonje, među njima i Eugen Kvaternik, Pavelićev glavni agent, (zatim) Antun i Stana Godina, koji su iz Italije prošvercovali razno oružje u spavaćim kolima. Sutradan, 4. oktobra, svi zajedno su otišli za Pariz i podelili se u dve grupe. Zločinci koji su ostali u Versaju planirali su da se sastanu 9. oktobra u ponoć ako zavera u Marselju ne uspe. U slučaju da nijedna grupa ne ostvari svoj cilj, u London je poslat terorista po imenu Artuković da tu sačeka kralja, koji je nameravao da me obiđe posle posete Francuskoj.

Bugari Kerin i Kralj, kao i Antun i Stana Godina, bili su u grupi za Marselj. Antun Godina je izabrao ono mesto gde će se kraljeva kola, tokom povorke, najviše približiti ivičnjaku… Devetog oktobra ujutru Kerin i Kralj su otišli u hotel, gde je odseo bračni par Godina. Stana je svakom čoveku dala po dve bombe i dva pištolja. Kvaternik i bračni par Godina odmah su otišli za Torino da se pridruže Paveliću i čekaju vesti. Kerin i Kralj, dobro naoružani, u Marselju su uspeli neopaženo da prođu kroz svetinu i da zauzmu svoja mesta.

Kerin je bio na samoj ivici trotoara, a Kralj malo iza njega u rulji: verovatno je Kralju bilo naređeno da ubije Kerina ako ovaj ne bude mogao da pobegne. Pošto je Kerin izvršio zločin, Kralj je uspeo da se izvuče i vrati u hotel, gde je ostavio svoje bombe i pištolj, koji su kasnije pronađeni. Poneo je sa sobom revolver i pobegao sve do Fontenbloa. Tamo ga je zaustavio policajac i zatražio mu dokumenta. Dao mu je svoj lažni češki pasoš ali, najednom izgubivši prisebnost odjurio je u šumu, ostavljajući zapanjenog policajca. Posle dva dana glad ga je primorala da izađe iz šume i uhapšen je u Melunu. Osuđen je na dvadeset godina prinudnog rada…

Tokom istrage koja je usledila, da bi se izbegao rat, trebalo je veoma pažljivo baratati činjenicom da je fašistička Italija imala udela u očevom ubistvu. Tako je u štampi odgovornost Mađarske za zločin bila mnogo naglašenija od odgovornosti Italije, uprkos činjenici da je cela ustaška organizacija bila finansirana italijanskim novcem i podstaknuta italijanskim ambicijama da se uništi jugoslovenska država.

Svetska javnost bila je veoma pogođena smrću mog oca. Kad su Italijani to videli i kad su shvatili da ustaše imaju znatno manje uticaja nego što su to oni mislili – jer posle zločina nije došlo do revolucije niti incidenta u Jugoslaviji – uskratili su im podršku koliko god su mogli: razoružali su ih, oduzeli im uniforme i zatvorili ih na Liparskim ostrvima…

Tražio 40 godina mira

Govoreći o svojim ciljevima sa nekim prijateljem, neposredno pre smrti (kralj Aleksandar) rekao je: “Tražim 40 godina mira da bih za to vreme izgradio tradiciju časnog upravljanja.” Tragedija naše zemlje jeste u tome što je imao tako malo vremena da ostvari svoj san – san koji je postao i moj…

Neke ustaške vođe su napustile Italiju, došle su kod nas i otkrile nam mnoge tajne ove organizacije. Mada italijanski fašisti nisu hteli da se oslobode Pavelića i njegovih glavnih pomagača, želeli su da se reše mnogih kompromitovanih Hrvata koji su igrali manju ulogu u organizaciji.

Što se nas tiče, mi smo smatrali da je mudrije da se ti Hrvati vrate natrag u Jugoslaviju, jer je postojala mogućnost da će ih Pavelić ponovo iskoristiti za akcije protiv naše zemlje. Stoga smo se sa Italijanima sporazumeli da repatriramo i zaposlimo sve Hrvate koji to žele…

Nova zavera

Posle potpisivanja Srpsko-hrvatskog sporazuma u avgustu 1939. repatrijacija je prekinuta. Među Hrvatima u Italiji proširila se vest da je dr (Vlatko) Maček protiv njihovog povratka u domovinu i da je revolucija koju zagovara Pavelić jedini način da se to i ostvari. Italijani su, nesrećni zbog Srpsko-hrvatskog sporazuma, ponovo počeli da hrabre Pavelića da izazove nerede među Hrvatima i teškoće između Zagreba i Beograda.

Pavelić, koji je veoma vešto skrivao svoje namere i neprestano potpirivao razmirice između Italije i Jugoslavije, bio je time oduševljen. Vratio se u Luku blizu Pize i sa svojim starim pomoćnicima počeo da kuje zaveru. Sve je to rađeno veoma diskretno, jer je bilo u suprotnosti sa berlinskom politikom preduzimanja bilo kakvih akcija protiv Jugoslavije.

Pavelićev prevrat

U martu 1941. Ante Pavelić je primio “strogo poverljive” izveštaje u kojima su bile izložene sve pojedinosti o našim vojnim i vazdušnim snagama. Kad je u Italiju stigla vest o revoluciji koja je izbila u Beogradu 27. marta, ministar spoljnih poslova Anfuco osetio je da je kucnuo čas za podizanje revolucije u Hrvatskoj i ovlastio je Pavelića da preduzme akcije. Iz logora na Liparima i na Sardiniji 231 ustaša odveden je u Pizu; tu su im date uniforme, a zatim su prebačeni u Rijeku (Fjume), gde su se 1. aprila pridružili Paveliću. U međuvremenu je i Berlin ovlastio Pavelića da 29. marta započne svoju akciju… Duga italijansko-ustaška zavera protiv nas na kraju je dovela do neizbežnih posledica i buknuo je rat…
Propaganda (Pavelića u Hrvatskoj 29. marta 1941, prim. prir) je bila intenzivna i mnogo ustaša u uniformama jugoslovenske vojske sletelo je padobranima u Jugoslaviju kako bi poremetili vojne manevre. Pavelić se oglasio preko vojnog radija i pozvao Hrvate na pobunu. Italija se pripremala za rat i činila je sve da ubrza planirani nemački napad na Jugoslaviju, istovremeno i dalje ističući prijateljstvo prema nama kako bi dobila na vremenu.

- Advertisement -

14656 COMMENTS

Subscribe
Notify of
guest

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

14.7K Komentari
Oldest
Newest Most Voted
Inline Feedbacks
View all comments
Последний

Potresno svjedočanstvo pokolja u Trusini: Milka Drljo opisala pakao kroz koji su prošli Hrvati u Konjicu

Povodom 31. obljetnice stradanja Hrvata u selu Trusina pogledajte potresno svjedočanstvo Milke Drljo koja je izgubila toga dana i...
- Advertisement -

Ex eodem spatio

- Advertisement -