Published On: Tue, Oct 27th, 2015

Sloboda ne dolazi u obzir

Za razliku od realističke književnosti 19. veka, koja je opisivala ljude u sveukupnosti njihovog bivstvovanja, Kafkini likovi su samo i isključivo ljudi poziva. Njegovi likovi retko imaju ime i prezime. Majka je samo majka. Otac je samo otac. Sestra samo sestra. Podstanari su samo podstanari.
Prema Andersu, i ovde je Kafka istinski realist, jer su u birokratskim društvenim mašinama ljudi zaista svedeni na funkcije, dok je prikazivanje potpunog, slobodnog čoveka u tradicionalnim romanima davalo lažnu predstavu o čovekovom mestu u svetu. Međutim, ovu pojavu dalje Kafka dovodi do apsurda izmišljajući apsurdne pozive bičevaoca u Procesu, molioca iz Započetog razgovora s bogomoljcem čija je funkcija da bude posmatran (svrha moga moljenja je da me drugi posmatraju, kaže on o sebi), umetnika u gladovanju…
S druge pak strane, u uzaludnom nastojanju Kafkinih junaka da budu primljeni u svet, njihovim očima posmatrani, ljudi poziva imaju težinu, oni su stvarni, odrasli. Gostioničar je gostioničar, arhitekta je arhitekta, poslužitelj je poslužitelj, svi oni imaju određena mesta u društvenom ustrojstvu, i bez dvoumljenja čine ono što je njihova funkcija. U primeru bičevaoca iz Procesa, koji K-ovom nehotičnom greškom ima dužnost da neprestano tuče dva službenika, ponovo je neizbežno poređenje sa fašizmom. U potpunosti lišeni sopstvene odgovornosti, nameštenici koncentracionih logora su (samo!?) radili ono što im je određeno, bili su točkići ubilačke đavolje mašinerije.
Već je rečeno da Kafkini junaci uzaludno teže da budu primljeni u svet iz kojeg su isključeni. Dakle, nije reč o slobodi, bekstvu ili suprotstavljanju, nego o njihovom obigravanju oko nedostižnog sveta, pokušajima ulaska i prilagođavanja. Sloboda ne dolazi u obzir. U Izveštaju jednoj akademiji, dok zarobljeni majmun (onaj koji će kasnije steći „obrazovanje prosečnog Evropljanina”) gleda kroz rešetke kaveza koji se nalazi u potpalublju parobroda on razmišlja: Ne, slobodu nisam želeo. Samo neki izlaz; desno, levo, kud bilo; nisam postavljao nikakve druge zahteve; pa makar izlaz takođe bio samo obmana… Upravo je kod Kafke pozicija posmatranja sveta kroz rešetke kaveza slika koja najbolje opisuje položaj onog koji je iz sveta isljučen i koji sa čežnjom u taj svet gleda, jer jedini izlaz je u njega biti primljen. Ginter Anders smatra da se celokupna Kafkina proza svodi na sintaksu neslobode.
Franc Kafka
Još jedno paradoksalno svojstvo Kafkinog sveta je da niti Kafkini junaci koji ne pripadaju svetu, niti viši ili čak visoki članovi društvene mašine ne proziru i ne poznaju svrhu svog obavljanja propisanih im dužnosti, odnosno nemaju predstavu o celini društvenog ustrojstva čiji su oni deo. I sam njihov tvorac  im u tome ne pomaže jer se ne ponaša kao sveznajući pripovedač. Zašto Kafkine kreature ne znaju ništa o stvarima koje bi im morale biti važne? Zato što nemaju prava da znaju. Nemoćni, udaljeni od centara moći, oni nemaju prava da budu informisani. Nesloboda i agnosticizam su samo nazivi za jednu i istu pojavu – zaključuje Anders.
Kada čovek ne prozire društvo/birokratiju u koju bi da se uključi, ne može da prozre ni pojedine njene delove, te nema jasnu predstavu ni šta treba da čini, da li to čini kako valja, koje posledice može da ima njegovo delovanje ne samo s obzirom na njegovu težnju već i u celini isprepletenih društvenih odnosa, onda se sva čovekova koliko-toliko preostala živa energija pretvara u bes za tumačenjem. Junakov položaj se sastoji u preispitivanju bezbrojnih mogućnosti delovanja sa njihovim mnogostukim potencijalnim posledicama, što naravno na nivou iskaza prate konjunktivi (ako … onda, možda, kad bi, kad ne bi…), mnogostruka i neplodna tumačenja stvarnosti koju ne razume, jer mu je otuđena. Znači, Kafkinim junacima ostaje samo da tumače stvarnost, kad već ne mogu da utiču na nju, i da je menjaju.
Ginter Anders savetuje oprez prilikom čitanja Kafke. Njegovo je mišljenje da samo zahvaljujući kaligrafskom beleženju mizerije Kafkin svet zadobija svoju strašnu lepotu. Što nikako ne znači da ga ne treba čitati, već da ga treba čitati sa razumevanjem: razjasniti tako njegove nihilizme, kako bi oni izgubili svoju primamljivost.
Marija Stojičić Mitić l kultivise.rs