Novinar programa Radija Slobodna Evropa (RSE) na persijskom jeziku Rod Šahidi kaže da su protesti u Iranu autentični pokret građana bez lidera, koji će verovatno ubrzo splasnuti, ali će imati dugoročne posledice.
U intervjuu za Balkanski servis RSE Šahidi ističe da su ovo prve demonstracije, ne samo protiv aktuelne vlasti, nego celog establišmenta još od vremena Islamske revolucije kojom je na vlast došao ajatolah Homeini, što zvaničnici u Teheranu neće moći da ignorišu.
RSE: Iranski vrhovni verski vođa Ali Hamnei je optužio “neprijatelje” za organizovanje protesta. Ko su ti “neprijatelji” i šta je u pozadini nezadovoljstva građana koji su izašli na ulice?
Šahidi: Protest je počeo u gradu Mašadu, jednom od najreligioznijih u Iranu. Vlada predsednika Rohanija je najpre tvrdila da su demonstracije organizovali njegovi protivnici koji kritikuju neuspeh vlasti u suzbijanju rasta inflacije i nezaposlenosti. Međutim, za samo nekoliko sati demonstracije su znatno narasle jer im se pridruživalo sve više ljudi i slogani su se promenili – umesto kritike aktuelne vlade sada izražavaju nezadovoljstvo čitavim establišmentom.
Protesti su se ubrzo proširili na celu zemlju – u više od 60 gradova u šest dana protesta.
Hamnei i ostali zvaničnici tvrde da iza svega stoje Sjedinjene Države, Saudijska Arabija i druge zemlje, tačnije da su isprovocirali ove proteste – što je kliše, tipičan odgovor iranskih funkcionera u poslednjih 40 godina.
Naravno, Sjedinjene Države i Izrael su najveći neprijatelji. Zvanični Teheran tvrdi da su umešani američki, izraelski čak i britanski agenti koji podstiču iranske građane da protestuju. Međutim, najviše je mladih među demonstrantima, koji su se rodili nakon revolucije 1979. godine, tako da nemaju uvid kako se živelo pre nje.
RSE: Zašto su protesti počeli baš u Mašadu?
Šahidi: Među razlozima je i što je iz ovog grada Ibrahim Rajsi, jedan od ključnih konzervativaca, inače protivkandidat Hasana Rohanija na predsedničkim izborima. Nakon poraza kritikuje Rohanija zbog spoljne politike, ekonomskih mera i sve što je aktuelni iranski predsednik činio ili namerava da uradi.
Stoga se na početku tvrdilo da je Rajsi ili neko od njegovih sledbenika, organizovao ove proteste. Međutim, kao što sam rekao, demonstracije su se izmakle kontroli i to je autentični pokret naroda.
RSE: Za razliku od 2009. godine kada se protestovalo zbog izborne krađe, sada se ne pominje konkretna ličnost ili grupa koja kanališe nezadovoljstvo građana.
Šahidi: Ovo je autentični pokret građana i nijedna ličnost, grupa ili organizacija se ne izdvajaju kao pokretači. Na ulicu su izašli nezadovoljni Rohanijevom politikom ili odsustvom politike u pojedinim oblastima, uključujući i mnoge koji su glasali za njega na poslednjim izborima. Oni su očekivali veću političku otvorenost, poboljšanje ekonomske situacije, naročito nakon potpisivanja nuklearnog sporazuma sa svetskim silama.
Tu su i društvene mreže, koje najviše koriste mlade generacije u Iranu, i putem kojih smo najviše i obavešteni o poslednjim demonstracijama. Na primer, platforma Telegram ima 40 miliona korisnika u zemlji, koji je inače pre neki dan zabranjen kao i Instagram.
Vlasti Irana onemogućile pristup društvenim mrežama
Prednosti i ograničenja protesta bez lidera
RSE: U kojoj je meri prednost a u kojoj ograničenje odsustvo lidera protesta?
Šahidi: To je i prednost i mana. Prednost je u tome što se radi o spontanom pokretu građana, tako da vlasti ne mogu da utvrde koji pojedinac ili grupa ga predvode. Međutim, to spontano okupljanje bez vođstva može se veoma brzo rasplinuti i nestati maltene za nekoliko dana jer su vlasti pojačale represivne mere zbog čega je više od 20 ubijenih i nekoliko stotina uhapšenih. Deo stanovništa je pasivan i ćuti, iako ne podržava mnoge mere vlasti.
Drugi deo stanovništva podržava aktuelnu vladu i režim. No, najbitnije je da su ovo najveći protesti protiv establišmenta, koji nisu viđeni u poslednjih skoro 40 godina u Iranu. Po prvi put se čuju slogani protiv vrhovnog verskog vođe Hamneija koga demonstranti nazivaju diktatorom. Čak su, uprkos rizicima, spaljene i njegove slike u Teheranu i drugim gradovima. Naime, ako budu uhapšeni, ti demonstranti će provesti mnogo vremena u zatvoru.
Ali Hamenei, vrhovni vođa Irana
Takođe, tokom poslednjih velikih protesta 2009. godine, to je bilo okupljanje pristalica jednog predsedničkog kandidata protiv sledbenika drugog pretendenta. Ove demonstracije su, kao što sam rekao, uperene protiv establišmenta. Zbog toga reformistička struja u iranskoj politici, koja postoji oko 20 godina, sada uglavnom ćuti ili poziva demonstrante da se raziđu i poštuju pravila.
RSE: Ubijeno je više od 20 ljudi. Da li se u obračunu sa građanima na ulici koristi klasična policija ili moćna Revolucionarna garda?
Šahidi: Uglavnom je to specijalna policija.
RSE: Kakva je uloga Revolucionarne garde?
Šahidi: Ona zvanično još nije uključena. Međutim, njena komanda je saopštila u ponedeljak da pomno prati situaciju, te da će se angažovati ako bude potrebno.
Reformista Rohani ne kontroliše 60 odsto budžeta
RSE: Dok Hamnei tvrdi da iza protesta stoje “neprijatelji”, ko god da je u pitanju, Rohani je istakao da su oni, osim opasnosti, i prilika. U kom smislu?
Šahidi: On je to rekao zato što ima pristalice za reforme, bez obzira na izvesno opadanje njihovog broja. Dakle, za njega je ključno da sačuva biračku bazu za sprovođenje obećanih promena. Istovremeno, nastoji da očuva podršku i vrhovnog verskog vođe Hamneija za svoje poteze.
On je na samom početku kazao da podržava okupljanje naroda u okviru zakona. Pre dva dana je dodao da građani imaju pravo da napadaju vladu i režim, ali u okviru zakona. Istovremeno, i konzervativni i reformistički političari kritikuju paljenje automobila i druge akte nasilja.
RSE: Da li su ovi protesti prilika za Rohanija da ih iskoristi kao polugu protiv konzervativaca u cilju sprovođenja reformi?
Šahidi: Rohani definitivno želi da bude transparentniji u pojedinim oblastima. Svakako da mu ove demonstracije mogu poslužiti kao oruđe da izvrši pritisak na konzervativce, pa čak i Hamneija, da omoguće koliko-toliko političko otvaranje Irana. Ovo je sada mala eksplozija, ali sledeća može biti mnogo jača i lako izmaći kontroli što bi dovelo do pada establišmenta.
I Mohamed Hatami kada je bio predsednik Irana (od 1997. do 2005, op. a.) pokrenuo je izvesno otvaranje društva, slobodu govora, okupljanja i medija. Međutim, konzervativci snažno uzvraćaju ograničavanjem pristupa internetu, organizovanja skupova; čak su i muzički koncerti zabranjeni u pojedinim gradovima.
Dakle, Rohani može iskoristiti ove proteste kako bi izvršio pritisak na konzervativce u cilju izvesnog otvaranja i reformi. On je nedavno izjavio da njegova vlada nema uticaj na oko 60 odsto budžeta, zato što su povećani troškovi Revolucionarne garde za 40 procenata, kao i za organizacije i udruženja koja su pod direktnom Hamneijevom jurisdikcijom i jedino priznaju njegove instrukcije. Štaviše, mnoge od ovih organizacija uopšte ne plaćaju porez i nema nikakve kontrole njihovih finansijskih transakcija, a Rohani bi želeo da ima uvid u to.
“Rohani može iskoristiti ove proteste kako bi izvršio pritisak na konzervativce”
RSE: Rohani, dakle, želi da sprovede dublje reforme ali ga sputavaju konzervativci.
Šahidi: Da, od njega se mnogo očekuje. Međutim, treba imati u vidu da je on deo establišmenta a ne njegov oponent ili opozicija. Dakle, on ne želi da se u potpunosti odrekne establišmenta već da ga poboljša tako da bude nešto transparentniji, prošiti slobode, ali ne previše, zatim da popravi ekonomsku situaciju.
S druge strane, konzervativci nastoje da očuvaju podršku pružanjem ekonomskih i drugih benefita svojim pristalicama, da bi se lakše obračunali sa protivnicima zatvarajući ih, zabranjujući pojedine medije, ograničavajući internet. Ta taktika funkcioniše uspešno u poslednjih skoro 40 godina.
Ajatolah Hamnei i dalje sve kontroliše
RSE: Da li su ključne poluge moći i dalje u rukama Hamneija kao vrhovnog verskog vođe?
Šahidi: Hamnei je vrhovna vlast u Iranu – i formalno i suštinski. On kontroliše vojsku, zatim Revolucionarnu gardu a putem nje i ekonomiju. Čak je imenovao i više od polovine Rohanijevog kabineta. Dakle, Rohani je morao da predoči Hameiju listu ministara i tek nakog njegovog odobrenja mogao je da obelodani sastav svoje vlade.
Zahtevi demonstranata sada su radikalniji nego pre devet godina.
RSE: Da li će Rohani uspeti da iskoristi ove proteste za sprovođenje dubljih reformi ili je to dobar izgovor za konzervativce da pojačaju represiju kako bi sprečili delovanje “neprijatelja”?
Šahidi: Obe strane će nastojati da iskoriste demonstracije za svoju agendu.
RSE: Koja će struja prevladati?
Šahidi: To će se videti u narednih nekoliko sedmica. U prva dva dana vlada i ceo establišment su bili potpuno šokirani. Mislili su da će se protesti ograničiti na Mašad i još nekoliko manjih mesta. Međutim, kada se proširio na više od 60 gradova, bili su u šoku jer nisu bili spremni da reaguju. Zbog toga, uprkos stradanjima, vlast nije žestoko reagovala, mogla je da se obruši na demonstrante mnogo brutalnije.
Oni insistiraju da su ovi protesti delo stranih neprijatelja, zbog čega se treba žestoko obračunati sa svima koji su na ulici. S druge strane, znaju da će oni – ako ne reše neke od gorućih problema koji muče obične ljude, kao što je rast cena, nezaposlenosti – opet protestovati i zbog toga vlast mora, pre ili kasnije, da nađe rešenje za ove teškoće.
S druge strane, Rohani ima priliku da potencira da ne postoji pretnja od rata, te da je nuklearni sporazum sa svetskim silama prilika da se reše ključni problemi građana.
Protesti samo početak
RSE: Da li će protesti splasnuti ili će se pojaviti treća snaga, pored konzervativaca i reformista, koja će insistirati na još radikalnijim promenama?
Šahidi: Protest će splasnuti jer je reč o spontanom pokretu građana, naročito ako vlast pojača represiju. Takođe, treba imati u vidu da se okuplja maksimalno nekoliko hiljada građana, što nije mnogo u zemlji koja ima više od 80 miliona stanovnika. Stoga se ne može očekivati da se ove demonstracije dramatično omasove i tako izvrše pritisak na vlasti. Međutim, ovo je samo početak i treba imati u vidu da su zahtevi sada mnogo radikalniji nego pre devet godina.
Važno je pomenuti da se demonstranti distanciraju od reformista. Ovih dana uopšte ne pominju Mehdija Karobija i Mir-Hoseina Musavija, predsedničke kandidate i lidere protesta 2009, koji su od tada u kućnom pritvoru. U poslednjih osam godina na svim skupovima je traženo oslabađanje Karobija i Musavija. Sada ne. To znači da su nezadovoljni svim političarima, uključujući i reformističkim, te da se zalažu za radikalnije opcije.
Sukob studenata i policije, Teheran
RSE: Kako će se ovo odraziti na međunarodnu poziciju Irana, imajući u vidu da predsednik SAD-a Donald Tramp dovodi u pitanje nuklearni sporazum, potom rastuće tenzije na Bliskom istoku zbog spora Teherana i Rijada oko Jemena i drugih pitanja, rat u Siriji, nedavno priznanje Bele kuće Jerusalima kao prestonice Izraela.
Šahidi: Poslednjih meseci jača međunarodni pritisak na Iran. Najpre, zbog Trampovog stava o nuklearnom sporazumu i sveukupnim aktivnostima Teherana. Istovremeno, Iran želi da bude dominantna sila u Siriji zbog čega je zajedno sa Rusijom ušao u rat u ovoj zemlji. Međutim, Moskva ima ključnu reč u Siriji a ne Teheran. Sličan problem iranske vlasti imaju i u Iraku.
Ajatolah Sistani, duhovni vođa većinskih šiita u toj zemlji, zatražio je od proiranske milicije da se rasformira i priključi regularnoj iračkoj armiji. S druge strane, Vašington traži od Vlade u Bagdadu da bude prozapadnije orijentisana i okrene leđa Teheranu.
Takođe, Hezbolah je pod pritiskom Izraela. Libanski premijer Saad Hariri se vratio u Bejrut i ponovo sklopio dogovor o vladi sa Hezbolahom koji se, makar, formalno odrekao mešanja u bilo koju susednu zemlju.
Dakle, Iran je potrošio milijarde dolara u Siriji i Iraku da bi postao dominantna sila u ove dve zemlje, ali se to nije desilo. U međuvremenu, to je dodatno uticalo na pogoršanje ekonomske situacije u zemlji, imajući u vidu i da je cena nafte mnogo niža nego na početku ovog veka.
To znači da će rasti istovremeno međunarodni i domaći pritisak na vlasti u Teheranu zbog čega će morati da preispita svoju strategiju. One mogu da se brutalno obračunaju sa demonstrantima, ali to je kratkoročno rešenje koje se može vratiti dugoročno kao bumerang. Istovremeno, moraće da preispitaju i svoju politiku na Bliskom istoku. U suprotnom, stvari mogu da izmaknu kontroli.
RSE: Kao 1979. godine, kada je na vlast došao ajatolah Homeini i uspostavljena Islamska republika?
Šahidi: To se neće uskoro dogoditi, ali dugoročno biće krupnih promena – unutar samog establišmenta ili pod pritiskom spolja.