Gimnazije u Srbiji koriste udžbenike raznih autora, ali u javnosti je polemiku izazvao udžbenik za treći razred gimnazije autora prof. dr Radoša Ljušića jer se na srpske susjede gleda sa ironijom, što otvara i pitanja odnosa budućih generacija prema drugim narodima.
Za Čedomira Jovanovića nipodaštavanje drugih je ponekad posledica osećaja vlastite inferiornosti zbog nekih stvari, ali se u Srbiji to često zamenjuje time što se prikazuje određena moć koja u stvarnosti ne postoji, i to služi da se kod masa stvara iluzija o našoj posebnosti, rekao je on „Pobjedi“.
Konstatirajući da su neriješeni odnosi u regiji i stalna zaoštravanja verbalne komunikacije među zemljama koje su bile u sastavu bivše Jugoslavije, nažalost su slika okruženja u kojem živimo, Jovanović kaže: „Srbija, kao zemlja koja je poražena izašla iz svih događanja koja su nas pratila u poslednja tri desetljeća, osjeća određenu dozu ogorčenja, jer se po ekonomskim aspektima danas svrstava međe države koje su na začelju Evrope i to se često kompenzuje potcenjivačkim odnosom prema okolnim zemljama“.
Ali zašto su Srbi gotovo uvek iznad drugih, tako vole da se predstavljaju?
Jovanović odgovara da svaka država radi sopstvenog identiteta ima mit o tome kako je u određenim stvarima iznad drugih i onda često o sebi govori baš na taj način, kako su njena dostignuća u određenim segmentima nešto veće, bolje i lepše od svega ikada viđenog.
„Uz to treba dodati snažnu propagandu koja je u Srbiji i dalje jaka koja ne dozvoljava društvu da uvidi kolike potencijale stvarno poseduje nego smo večito u nekim objašnjenjima da mi sve ispravno radimo, ali da nas neko koči baš zbog toga što smo najbolji i uvek u pravu. To je opasna situacija“ – kaže predsjednik LDP-a.
Jovanović podsjeća da se o manama rijetko priča, makar u javnosti, i to nikako ne pomaže generacijama koje tek stasavaju.
„Kada nekom stalno pričate da je najbolji, najuspešniji i najlepši, bez njegovih realnih sagledavanja dobićete nešto što na kraju ne odgovara istini. Onda se takvo mišljenje o sebi reflektuje dalje u odnosu prema drugima i vi danas imate situaciju da sebe ne gledamo baš onako kako stvarno stoje stvari, a svima okolo tražimo mane i u njima uživamo“– ocjenjuje Jovanović i upozorava da takvo društvo nema puno budućnosti, ali i da je dobro što se ipak u Srbiji na određenim mjestima o tome razgovara i priča otvoreno o prošlosti i onome što se događalo, kako ne bi bili u situaciji da imamo ljude koji se obrazuju i rastu bez svijesti o prethodnim događajima i posljedicama.
Zamke nerealnosti
„U toj nerealnosti i osećaju uzvišenosti gubi se realna slika o sebi, pa puno ljudi u Srbiji misli da mi stvarno predstavljamo neku silu od koje neko strepi i zbog koje se neko u svetu razmišlja šta da radi. Sa druge strane, nisu sporna dostignuća Srbije u sferi umetnosti, sporta ili nauke, ali to nije nešto zbog čega mi treba da osećamo nekakvu opijenost ili gordost, već upravo suprotno. Tu treba da pokažemo prirodan ponos koji jedna nacija oseća zbog svoje uspešnosti na nekim poljima i ništa više. Svaka dalja objašnjenja tih stvari su pogrešna“– kaže Čedomir Jovanović.
Razgovarala: Violeta Cvejić
Evo kako Ljušić opisuje Crnogorce: „Život na cetinjskom dvoru dugo se nije razlikovao od života na selu“, piše da je kneginja Darinka počela da uvodi dvorska pravila pa je „jednu kulu na kojoj su do tada isticane turske glave kao ratni trofeji pretvorila u „sjednik“, gde je sa suprugom i gostima pila čaj i kafu“, kao i da su se Cetinjani svakodnevno sretali sa vladarem koji je često odlazio na „sjednike“ a domaćin mu je tada u kući tražio mesto da sedne „kuda dim najmanje obrće“, ali i da su se „Crnogorci kleli u pravoslavlje, Rusiju i Srbiju, ali nikada iskreno“.
wpDiscuz