Published On: Tue, Aug 4th, 2015

IRFAN MENSUR: Ne zanima me čovječja ribica već ljudske endemske vrste

Pozorišni festival “Kestenburg” je u Banjaluku doveo i glumca poznatog i dragog čitavom regionu – Irfana Mensura, ovog puta ne da glumi, već da bude potpuno iskren prilikom ocjenjivanja mlađih kolega.
Intervju za “Nezavisne” dao je u bašti pozorišnog kluba, još pod utiskom igre izraelskih studenata. Govorio je o svojim školskim, studentskim i prvim pozorišnim danima, srećan što i dalje postoje mladi ljudi koji žive teatar, te povukao paralelu između svijeta glume nekad i sad.
NN: Bili ste i student i profesionalac u životu i možete da razumijete ove mlade ljude. Kad ih pogledate, kakvu budućnost imaju amaterska i studentska pozorišta?
MENSUR: Kad sam bio student pratio sam tadašnje zvezde vodilje postmoderne, koja se pojavila baš u ovakvim trupama. One su bile sastavljene od studenata, one su mislile i išle malo iza profesionalnih pozorišta. Ali, danas treba napraviti razliku između studentskih i amaterskih pozorišta. Amateri igraju, a studenti misle, moraju da misle. Ako su studenti, onda imaju želju da budu intelektualci. Naravno, nije svaki čovek koji ima diplomu intelektualac, ali diploma znači da si pokušao da misliš. Ako si došao do nekih svojih misli u međuvremenu, onda si intelektualac. Tako ja razmišljam o ljudima i diplomama.
NN: “Kestenburg”, osim što je takmičarski festival, predstavlja i susrete pozorišta jer trupe ostaju po nekoliko dana. Koliko to znači ovim mladim ljudima?
MENSUR: To je čak sve ređe i kod profesionalnih pozorišta. Odigra se predstava i ide se kući. Ja sam ovo shvatio kao jednu “pozorišnu Olimpijadu”. Momak iz Izraela je ovde učinio jednu predivnu, veliku stvar kad se utišao aplauz i kada je pozdravio ekipu iz Irana. On je tim svojim malim gestom preneo poruku festivala – da pozorište i dobri ljudi ruše apsolutno sve granice. Prvi koji su razbili ograde nakon svih onih užasa koji su nam se događali poslednjih decenija bili su ljudi iz pozorišta. Jugonostalgija, o kojoj sam ja često govorio, bila je čak zabranjena i kao reč. A ja nisam govorio o prostorima, već o ljudima! Mene nikad nije zanimala ribica u Postojnskoj jami, mene su zanimale neke druge, ljudske endemske vrste.
NN: Kako se glumac starog kova snalazi među omladinom, posebno u novom načinu rada i snimanja filmova, u kom praktično ne postoje probe, tekst se uči noć pred igranje, a nekad se koriste i bubice…?
MENSUR: Imao sam sreću da sam veoma mlad vrlo brzo dobio etiketu “glumac JDP-a”, a u isto vreme počela je sa “Sarajevskim atentatom” i moja filmska karijera. To je trebalo opravdati i ja sam vrlo ozbiljno radio. Danas bi se već mogla postaviti jasna granica između filmskih i pozorišnih glumaca. To nije neka prozapadnjačka priča, mi smo daleko od toga, ali polako pokazujemo svoje moći i tu razliku. Imao sam sreću da sam mogao da učestvujem u ozbiljnim projektima i produkcijama i naučio kako rade čisti profesionalci.
NN: Ima li još prostora, onda, za kreativne mlade ljude s obzirom na to da se već osjeća, recimo, nedostatak domaćeg teksta za djecu ili mlade?
MENSUR: Nema filmova za decu, serija, omladinskog programa. Ne možemo se stalno oslanjati na tradiciju, moramo da stvaramo neke nove heroje, koji se prave dobrim tekstom, filmom, pozorištem… Mi smo talentovana nacija. Tu mislim na ceo region, ne samo na Srbe, već i Makedonce, Hrvate i sve druge jer smo mi zajedno otkucavali našu kulturu. Proputovao sam svet, imao sam ponudu da odem u inostranstvo, ali nisam mogao da podnesem tu količinu hladnoće i proračunate kulture. Mi smo impulsivna sredina i toga ne smemo da se odreknemo. Mi sve stvaramo iz hobija, iz želje da iščupamo to “nešto” iz ovih naših duša balkanskih. To nije kultura matematike i računa, to je naša prednost.
NN: Kako vratiti kritiku na scenu?
MENSUR: Kritike nema, sad postoje ljudi koji prate pozorišne lidere i ne smeju da im se suprotstave. Kritika je neophodna, mi moramo da počnemo da živimo, s tim da nekad moramo da uradimo nešto manje dobro ili lošije. Neće doći do neke revolucije, sigurno, ali zato postoje studentski festivali.

“Kestenburg”

Slobodan Gavranović, gradonačelnik Banjaluke, upriličio je prijem za predstavnike festivala “Kestenburg” i članove žirija, glumce Branislava Lečića i Irfana Mensura, uručivši im prigodne poklone.
Inače, četvrto festivalsko, a treće takmičarsko veče festivala “Kestenburg” obilježile su tri predstave mladih glumaca iz Banjaluke, Niša i Negeva u Izraelu, a Lečić je poručio da žiri ima ozbiljan zadatak.