Michael Martens, njemački novinar i pisac, autor prve građanske biografije o Ivi Andriću i Miljenko Jergović, jedan od najboljih pisaca ovih prostora i posvećeni Andrićev čitatelj, razgovarali su na Festivalu svjetske književnosti o recepciji Martensovih knjiga u zemljama bivše Jugoslavije, Andrićevoj recepciji u svijetu, našim kolektivnim mržnjama i zanosima koje se ne daju iskontrolirati kada je Andrić u pitanju.
Književna municija kojom smo ‘ubijali’ jedni druge u ratovima devedesetih i radimo to i danas
Nenad Rizvanović koji je moderirao Jergovićev i Martensovim razgovor istaknuo je kako nijedan pisac naših prostora i jezika nije imao recepciju kakvu ima Ivo Andrić.
“Bio je i ostao književna municija kojom se u ratu napadalo Bošnjake, čitalo ga se različito u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu, danas je postalo normalno da o njemu govoriti kao bosansko-hrvatsko-srpskom piscu“, rekao je Rizvanović.
Naklada Ljevak nedavno je objavila drugu Martensovu knjigu posvećenu Andriću – San zvan Jugoslavija u kojoj su intervjui koje je autor davao medijima u BiH, Hrvatskoj i Srbiji kada je prije dvije godine objavljena “U požaru svjetova – Ivo Andrić – jedan europski život“ – prva cjelovita i građanska biografija jedinog knjiženog Nobelovca naših jezika. U knjizi „San zvan Jugoslavija“ je i intervju kojeg mi je Martens dao za Dnevnik.ba prije dvije godine, što smatram jednom od privilegija bavljenja novinarstvom.
Jergović je, podsjetio, kako je Martens u kulturu zemalja i naroda bivše Jugoslavije ušao još prije desetak godina kada je objavio knjigu “U potrazi za junakom – priča o vojniku koji nije htio objaviti“ koja je dekonstruirala mit da je postojao njemački vojni, Joseph Schulz, koji je 1941. godine odbio strijeljati srpske civile, žene, djecu i starce, pa na kraju završio i sam, među strijeljanim Srbima. Martens je, podsjetio je Jergović, dekonstruirao tu priču i dokazao da je nažalost izmišljena.
NAJAVIO NOVI ROMAN “REKAPITULACIJA” Svetislav Basara: Fraza ‘srpski svet‘ je megabudalaština, ali može biti opasna Gloria Lujanović
pogoršana epidemiološka situacija Austrija i Njemačka stavile BiH na “crvenu listu” desk
Martensova knjiga “U požaru svjetova“ objavljena je skoro pa istodobno u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, ali zbog pandemije, nije bilo većih predstavljanja, ali reakcije u javnosti, zato, nisu prestajale.
Martens: Andrić je imao uzbudljiv politički život
“Fasciniralo me što se kod Andrića spajaju dvije stvari, netipične za brojne vrhunske pisce koju su iza sebe ostavili sjajne opuse: Andrićev je život bio jako uzbudljiv, napet, on je jedina osoba koja je upoznala Gavrila Principa zbog čijeg je metka krenuo Prvi svjetski rat, ali upoznao i Hitlera, kao ambasador, koji je s dva hitca okončao Drugi svjetski rat kada je pucao u sebe i Evu Braun“, objasnio je Martens.
Andrić je, dodao je Martens, vrlo atraktivan za biografija zbog svog uzbudljivog života i činjenice da je europski pisac i Europljanin u najširem smislu riječi.
“Ipak, sve to ne bih napisao da nisam oduševljen njegovim romanima. Na samom početku sam ih sve ponovno pročitao. Nisam bio svjestan da će moje intelektualno putovanje trajati sedam godina, ali na Andrića mi ih nije bilo žao potrošiti. Saznao sam mnogo toga, produbio neka svoja znanja, spoznaje, razumijevanje za ove prostore i narode koji tu žive. Bilo bi mi jako žao da sam sedam godina života proveo baveći se Miloševićem ili Tuđmanom“, istaknuo je Martens.
Jergović je istaknuo kako se Ivu Andrića doživljava kao potpunog negativca među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima, gdje je svaki od ova tri naroda stvorio elementarno zlo od njega.
“To da se na Andrića gleda kao na crnog vraga nisu izmislili neki marginalci, to stvaraju oni koji već 30-ak godina čine elitu ovih naroda i prostora. Kod Hrvata je to išlo s Dubravkom Jelčićem koji je tvrdio da je Andrić izdajnik i da je Mile Budak veći pisac od njega, da je po svemu inferioran Budaku, to zvuči da kažete da je Michael Jordan u košarci inferioran meni“, rekao je Jergović.
Andrić ima, dodao je Jergović, nešto za čime sva tri naroda čeznu – Nobelova nagradu.
“Ne žele Andrića, ali žele njegovog Nobela. Srbi nisu sigurno žele li ga jer postoji jedna srpska struja, premda marginalna, koja smatra da je Nobela dobio zahvaljujući komunistima i Jugoslavenima i da je nagrada oteta Milošu Crnjanskom, to je jedno paravjerovanje“, rekao je Jergović.
Michael Martens (Hamburg, 1973), njemački je novinar, pisac i stručnjak za balkanska pitanja, dugogodišnji politički dopisnik lista Frankfurter Allgemeine Zeitung. Tijekom svoje novinarske karijere Martens je izvještavao iz Sankt-Peterburga, Atene, Istanbula, Beograda i Beča. Do sada je napisao dokumentarni roman U potrazi za junakom – Priča o vojniku koji nije htio ubijati (2011) i monografiju Vatra u vatri: Ivo Andrić – jedan europski život (2020).
Hrvati, pak, drže da je Andrić izdajnik koji je Nobela oteo Krleži i podsjetio kako se i Jugoslaveni osjećaju zakinuto jer i oni smatraju da je, po nekom rasporedu, dobitnik Nobela trebao biti netko drugi.
Jergović: Andrića se na našim prostorima tretira kao negativca
“Martensova knjiga je važna jer je riječ o stvarnoj biografiji, stvarnog pisca i stvarnog čovjeka 20. vijeka, o kojem se ovdje razgovara na razini legende, mita, i tretira ga se isključivo kao negativca“, rekao je Jergović.
Martens je podsjetio kako je Muharem Bazdulj, pisac i novinar, koji je među prvima pročitao knjigu, upozorio Martensa da će najviše kritika doći iz jugoslavenskih krugova jer je jako loše pisao o Titu.
“To se, negdje, nekako i dogodilo. Zadužbina Ive Andrića koja nije jugonostalgičarska je bila ljuta jer su oni očekivali hagiografiju; Antifašistička liga u Srbiji se dignula zbog citiranja pisma sovjetskog ambasadora Moskvi o broju narodnih neprijatelja, ali sve to je marginalno jer oni koji žele osporiti knjigu love najsitnije detalje i greške i na tome stvaraju cijelu priču“, rekao je Martens.
Kritičarima, napomenuo je Martens, ne samo da nije stalo do knjige, nego ni do Andrićeve literature.
“U srpskim medijima bilo je tekstova u kojima se moj rad omalovažavao jer sam, napomenuo da je Andrić bio Hrvat, pa se pitam, je li antisrpski iznositi činjenice“, rekao je Martens.
Jergović je rekao da knjiga Srbima smeta jer ih podsjeća da je Andrić bio kraljev poslanik u Berlinu.
“Bošnjacima smeta što Andrić nije crni vrag i neprijatelj muslimana. Smeta im što Martens nije jasno napisao da je 1961. kada je dobio Nobelovu nagradu, to bilo u sklopu plantarne anti-islamske zavjere. Može se, skoro pa predvidjeti, tko će kako o knjizi pisati. Jer kada ste zadrti, onda vas ni tekst neće razuvjeriti, tako je to s onima koji tendenciozno čitaju”, rekao je Jergović.
- Glorija Lujanovič l Dnevnik.ba
Soroševci, opet Soroš zove i traži da se radi i da se plaća i zaradi?!
No, krenimo redom. Ugledni Miljenko Jergović?! Miljenko je vjerojatno daidžić ovog jednog iz “Deska”, sve su prilike?
Što se Andriča tiče, stvari stoje ovako: Hrvati zamijeraju Andriću što je živio kao Jugosloven, Srbi zamijeraju Andriću što se rodio kao Hrvati a muslimani zamijeraju Andriću što se ikako rodio…
Svi smo mi u to vrime živili ko Jugosloveni.Ideja Jugoslavije je potekla i od Hrvata i mi smo dobrovoljno ušli u nju.Druga je stvar sto su Srbi poistovjetili Jugoslaviju sa Srbijom,nešto slično ko i Bošnjaci danas.Bošnjaci ga nevole zato što je kroničar vrimena u kom su oni bili gazde.Što se tiče Andrića i Budaka ,ko pisce mi ih obojicu drago čitat
Znam da ideja jugoslovenstva potiče od Ljudevita i Hrvata ali, da li smo dobrovoljno ušli u Jugu, to je ipak vrlo upitno. Budaka nisam čitao i toga se stidim ali, ako mi se ikad ukaže prilika, rado ću taj propust ispraviti…
kad su hrvati imali referendum da uđu u džikanski-opanak ili krvožedni-nepismeni-bravar jugu?! molim datume i %-ke onih koji su bili za. u opanak-šugu su ih zaribali debilasti hr masončići, a druga je nesreća posljedica staljinističke žgadije i povijesnih okolnosti. poškok zaista previše tukne na soroševske BY DESK kompleksaše!
Poskok vjerovatno i jeste soroševski portalčić ali, šta možemo kad nad je Bog kaznio da imamo Jergovića, Dragančeta i Poskok a nemamo baš ništa kvalitetno…
Kronicar moze biti samo tko zivi u vremenu koje opisuje. E sad, da je drug Andric zivio u vrijeme konzula, onog francuskog i austrijskog malo je nemoguce.
…. Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što se niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i – mrzi svakog ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima ¸nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari nije tako ni čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neprozirnim dubinama oluje mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. Isto tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima – tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje, postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna – i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole – smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. ….
Ivo Andric
Andrić je stvarno predvio i bosanske islamiste i Komšića i Aliju, fakat proročanski i maestralno !!!
Dragi, stari prijatelju,
Kad smo se ono slučajno sreli u Slavonskom Brodu, naš razgovor je bio iskidan i mučan. I da smo imali mnogo bolju priliku i više vremena, ne verujem da bismo se sporazumeli i sve izveli na čistinu. Neočekivani susret i nagli rastanak onemogućili su to potpuno. Spremam se da napustim Trst, gde mi živi majka. Odlazim u Pariz, gde imam neke rođake sa majčine strane. Ako mi tamo kao strancu dozvole lekarsku praksu, ostaću u Parizu; ako ne, idem zaista u Južnu Ameriku.
Ne verujem da će ovo nekoliko nepovezanih stavova što ih u brzini pišem moći potpuno objasniti stvar i opravdati u tvojim očima moje bežanje iz Bosne. Šaljem ih ipak, jer osećam da ti dugujem odgovor i jer, sećajući se naših đačkih godina, želim da me ne shvatiš pogrešno i ne gledaš u meni običnog Švabu i «kuferaša» koji olako napušta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku kad ona počinje slobodan život i kad joj je potrebna sva snaga.
Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što se niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i – mrzi svakog ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima ¸nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari nije tako ni čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neprozirnim dubinama oluje mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. Isto tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima – tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje, postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna – i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole – smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.
U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepiti oglase: Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi! Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer u toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose među ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: Brat je mio,koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe poštuj, a svojim se diči, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako – tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmence sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.
Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sat posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat – kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i posprema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako, priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra.
Pomišljao sam da se i sam bacim na izučavanje te mržnje i, analizirajući je i iznoseći na svetlost dana, da doprinesem njenom uništenju. Možda je to i bila moja dužnost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaže, svetlost dana. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene bi se kao i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu, da budem mržen i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo. Možda bih, ako tako mora biti, i pristao još da padnem kao žrtva mržnje, ali da živim u mržnji i sa mržnjom, da učestvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao što je sadašnja Bosna, onaj koji ne ume ili, što je još više i teže, onaj koji svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tuđin i izrod, a često mučenik. To važi i za vas, rođene Bosance, a pogotovo za čoveka došljaka. – I tako sam ja jedne od tih jesenskih noći, slušajući čudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih sarajevskih tornjeva, zaključio da ne mogu ostati u svojoj drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem. Ja nisam toliko naivan da tražim u svetu varoš u kojoj nema mržnje. Ne, meni treba samo mesto u kome ću moći živeti i raditi. Ovde to ne bih mogao.
Ti ćeš sa podsmehom, možda i sa prezirom, ponoviti svoju reč o mom bežanju iz Bosne. Ovo moje pismo neće imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda da u životu ima prilika kad važi drevno latinsko pravilo: No nest salus nisi in fuga. ( Samo u bežanju je spas.) I molim da mi veruješ samo toliko: da ne bežim od svoje čovečanske dužnosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano izvršim.
Tebi i našoj Bosni želim u novom narodnom i državnom životu svaku sreću!
Tvoj M.L.
Ivo Andrić
We hate copy-paste…
Sve to što piše o Bosni u ono je vrime,a bojim se i danas,moga napisat za bilo koju zemlju na svitu ,što ne znači da je to nešto dobro.Kod nas je problem što mi ni tehnički ni organizaciski ne znamo izać iz tog stanja.Što se tiče naših “vjerski” sukoba ja mislim da Bog ne zna bil se smija ili plaka.Andrić je dobar zato što za većinu razumljivo opisuje različite osobine ljudi i vrimena.Mene ova odužena izgradnja 5C koridora podsjeća na raspravu travnički uglednika o Francuskoj cesti.
Rizvanbegović kaže da je Ivo Andrić bio i ostao književna municija kojom se u ratu napadalo tzv. bošnjake. Baš me čudi da je to municija kojom se napadalo tzv. bošnjake, ako pak znamo da Andrić u svojim romanima niti jednom riječi nije spomenuo tzv. bošnjake. Međutim na milijun mjesta je spomenuo Turke iz BiH, pa kaže: “Njihove kuće i varoši su turske, a zloća i mržnja su njihovo najvažnije svojstvo”. Možete me ubiti, ali ja ne mogu vjerovati da su današnji tzv. bošnjaci ustvari potomci Turaka o kojima Andrić piše, kao što to pišu i mnogi drugi pisci i putopisci. Ma to nije moguće. To je neka greška.
jesu li ono drška tenis reketa i pete rizvanbega virile iz pakaša krivoustog titoista i srbijansko-srpskog tasta vranje?
osunećeni, na čemu si?
Zato im i ne valja jer im se ne uklapa u basnu o bosnjacima.
Michael Martens je ona švapska presstitutka koja je intervjuirala thompsona, pa mu onda neautorizirano objavila “intervju”. soroš-spodoba ga šuknula MP-u onako hinjski prikazavši ga u lošem, tipično soroševskom svjetlu kao nepoželjnog hrvatskog (od)branitelja. pravi lik za provincijalne, soroševske kompleksaše, issa mi!
Sunetati?
Čak šestorica terorista koji su izveli teroristički napad na Svjetski trgovinski centar u New Yorku i Pentagon bili su pripadnici Armije Bosne i Hercegovina, brigade El-Mudžahed, ili su nakon rata bili obučavani u kampovima na teritoriji BiH. Khalid al-Midhar, pilot koji se zrakoplovom zabio u WTC u New Yorku i Muhamed Ata, koji poginuo tijekom terorističkog napada, bili su pripadnici Armije Bosne i Hercegovine brigade El-Mudžahed i imali su putovnicu BiH,koju im je dao SEFIK DZAFEROVIC navedeno je u Izvještaju zajedničke Komisije američkog Senata i Kongresa neposredno nakon terorističkih napada 11. rujna.
U ožujku 2004., utvrđeno je da je i drugi pilot, Navak Elhamzi, također sudjelovao u ratu u BiH kao pripadnik brigade El-Mudžahed.
Rajko Vasić andrićevski o BiH:
“Na bunjištima zla je kao i na stvarnim bunjištima. Smrdi, podzemna vrelna tinja, dimi se, na kraju se razgori, pa udari kiša, velike vode, sve se zagasi, malo zasmrdi ponekad pa čeka da se opet posve usmrdi, zagrije i zapali. Na takvom bunjištu mi živimo. Ovdje svrdlo zla stalno radi. Jedno zlo kupuje tri druga u budućnosti. O tome je pisao Andrićev prijatelj Maks u poznatom pismu kada je odlazio, beježeći od zle Bosne, da pogine u Španskom ratu. Pisao je o tome i Andrić. Jedini izlaz, ako on uopšte postoji, jeste: podjela. Podijeliti sve što se može podijeliti pa onda polako i pribrano ići u budućnost. Negdje i nekad se dodirivati a nikada ne miješati”.