BLAŽO DAVIDOVIĆ: Šta ću ti ja?

Rastu mi dlake u ušima, noću škrgućem zubima dok sa cigaretom u ustima pokušavam zaspati, kraj kreveta držim pelinkovac, jebem u čarapama i pri tome inzistiram da mi se stalno govori kako imam veliki kurac, ustajem u tri ujutro, a na spavanje bez sna idem u osam, iza dnevnika kojeg ne gledam, jer mrzim manipulacije, laži, granice, zastave, himne, grbove…
Šta ću ti ja?
Ne kuvam, ne znam ništa o tome, kad frigam jaja bacim se na pod, ka Boris Dvornik u ” Kapelskim kresovima “, da me vrilo ulje ne čipa u oko, pokreće me nikotin, alkohol, dobar joint, kofein i tastatura, ne volim množinu od punca, punčeve, a punice su mi okej, ukrao sam dva pakovanja ping pong loptica iz montažne samoposluge u Paićevoj ulici i do dan danas ih nisam vratio, nemam snage, sve što u životu dobro radim je da bacam škovace. Mogu ti psa vodit u šetnju. Ako imaš vrt, u redu, znam ja to, volim, cvijeće me smiruje, trava mi je prijateljica, sigurna, jedina…
Šta ću ti ja?
I ne znam se ljubiti. Meni je to bezveze. Ja bi te odmah nategao, možda pričepio, šta znam, ali ljubiti mogu kratko, mogu u čelo, nos, ajd i u vrat, ali sam lijen plaziti jezik, jebiga. Ne volim ljubiti usne. To je svetinja, usne su svetinja, to znači ljubav, a ja nikada nisam to izgovorio : Volim te. Prejako je to. Klanjam se tome. Uzdišem. To je ideal. Savršenstvo. I kao što božje ime ne vrijedi govoriti uzalud, ni izjavljivati ljubav ne treba ako ona nije definitivna, apsolutna, jedna, jedina, puna, ona koja te nosi, sa kojom letiš, o kojoj sanjaš, koja te ubija ljepotom i snagom luđačkom.
Šta ću ti ja?
Ti slušaš taj neki house, a ja bih te centrirao pepeljarom od slonove kosti u glavušu, ja sam roker stari, olinjali, perverzni.
Meni moraš pokazivati gaćice, kao, slučajno, kad negdje sjedneš. Fetišista nepopravljivi. Šta ću ti ja ?
Tebe boli pička za fašizam, za tebe je to knjiški pojam, nešto o čemu trube nevladine udruge, ti vlažiš na Majakovskog, a to ne postoji, život je proza, život je kad si gladan, kad te popljucaju, napuste, kad spavaš u autu, kad upere kalašnjikov u tebe, kad ti stave lisice na ruke, a zatvorski čuvar se kiselo naceri, život je kad plačeš, kad uhvatiš sestru za ruke, a ona ima 33 godine i 44 kilograma, umrijet će za sat i po, pa je gledaš u oči, pa Bogu opizdiš šamar, pa se zagledaš u neku mačku, ispod bolničkog prozora i piljiš, buljiš bezveze, samo da vrijeme prođe, samo da umre.
Samo da već jednom umre.
Šta ću ti ja?
Kad organiziram neko druženje, dva puta godišnje, u ovom mom svinjcu, danima ne mogu doći k sebi, napornije mi je to od kopanja vinograda, jer mrzim ljude, govor je nepotreban, lažan, osmijesi uslijeni, komplimenti spremni, a ja samo gledam kako bi zguslio nečiju ženu, jebemese.
Kad izbaciš spermu, onda si miran.
Ne mogu ja drkati u ovim ozbiljnim godinama. Šta bi svijet rekao na to?
Šta ću ti ja?
A kad umrem, nek mi se popišaju na grob. Boli me kurac za sve tada. I tada i sada.
Ovo je apokalipsa. Polagana, tiha, mirna. Ništa ti ne znaš.
Kako je kad zaboli.
Pa zaplačeš.
I nestaneš.
 
Blažo Davidović / radiogornjigrad.wordpress.com